„Бомбардовање” Палате правде

Информација да је због дојаве о постављеној бомби у Палати правде у Београду испражњења цела та велика зграда, да су одложена заказана суђења, извршене полицијске контроле, те констатовано да се ради о лажној узбунивише није значајна вест. То је, у ствари, постало скоро некаква рутина, јер је само током ове године до тога дошло више од педесет пута. Недавно је у првом степену једна особа и осуђена зато што је послала такву лажну информацију. Међутим, и током тог суђења, а и након завршетка, било је нових таквих дезинформација. То се дешава и у другим судовима, мада је београдска Палата правде и у том погледу свакако „без премца”.

Лако је замислити колики су трошкови који настају због оваквих дојава, као и штета због одлагања суђења. Ова појава свакако не доприноси угледу нашег правосуђа, иако је само правосуђе овде искључиво жртва. Давно је речено да „ићи судији, значи ићи правди”, али шта када се то тако упорно и често опструише и то на један тако баналан начин. Како би се то могло спречити ? Одговор на ово питање није једноставан и могуће је овај проблем посматрати из неколико углова, а одређена решења се морају комбиновати.

Полиција би морала врло енергично да се позабави откривањем оних који шаљу такве лажне дојаве, а у том се погледу могу користити неки општи тактички постулати, а и одређене техничке методе. Јасно је, при том, да највећи број лажних дојава представља покушај заинтересованих лица да опструишу неке конкретне кривичне поступке. И овде важи опште правило да у разјашњавању било којег кривичног дела прво треба поћи од мотива. Потребно је проверити која би лица имала интерес да се одређена суђења не одрже у заказано време, било да се ради о парничним суђењима, када се ради о странци којој одговара одуговлачење, било о кривичним, ако се, на пример, тежи застарелости итд. Аналитичким методама може се стварати круг осумњичених, који се потом сужава проверама. Постоје и веома ефикасна техничка средства, која могу бити од користи, посебно када се лажна дојава шаље мобилним телефоном, али и у неким другим ситуацијама. Техника ипак није свемогућа, па се њена употреба мора заснивати на доброј тактичкој процени и методи трагања за онима који су имали мотив да учине такво кривично дело.

Када се открије лице за које постоји основана сумња да је послало лажну дојаву, оно мора бити брзо и енергично кривично гоњено, а ако се његова кривица у поступку докаже, казна која му се изрекне мора бити примерена кривичном делу које је учинило, а нарочито тежини штетних последица које су настале.

Коначно, треба размислити, не само о осавремењивању контроле приликом улажења у наше судове, а пре свега, у „најугроженију” београдску Палату правде, већ и о увођењу система перманентне антидиверзионе контроле. Наиме, ако би сам суд поседовао сопствену службу те врсте, било независно од МУП-а, било, што је можда рационалније, на темељу посебног уговора о сарадњи са МУП-ом, онда би се практично скоро свака информација о постављеној бомби, могла третирати као вероватно лажна, те би се контрола зграде могла обавити на једноставнији начин и без њеног потпуног пражњења, односно само уз пражњење појединих делова зграде. Слично као на аеродромима, судске ходнике и просторије би рутински прегледали пси обучени да њухом препознају експлозив, а била би знатно појачана контрола на улазу у судску зграду. Таква контрола није јефтина, али би се брзо исплатила.

Како је мотив „кључ” извршења већине кривичних дела, те како су срећом веома ретка кривична дела без мотива, било би корисно увести правило да се, увек када је могуће, заказана суђења не одлажу због дојаве о бомби. Дакле, без обзира на то што је дошло до пражњења зграде суда, те вршења полицијске контроле, потребно је тог дана, онда када се за то створе потребни услови, спровести сва заказана суђења, чак и по истеку радног времена, осим када то објективно никако није могуће. Наравно, судијама и осталим актерима поступка треба у таквом случају дати додатну новчану накнаду за прековремени ангажман. Тада би велики број потенцијалних учинилаца чији је мотив за лажну дојаву тежња да се суђења за која су заинтересовани не одрже био ефикасно демотивисан.

професор Правног факултета у Београду