Фантазам и таштина празнине

Од друге половине двадесетог века у друштвеним и хуманистичким наукама се све чешће среће термин криза репрезентације. Овим термином се означава процес нестанка уобичајених схватања уметности и науке и прихватање идеје о немогућности ових дисциплина да адекватно представе уметничку намеру и објективно опишу реалност. Криза репрезентације се постепено проширује и на свет политике, па се од краја двадесетог века почиње говорити о кризи политике и немогућности класичних парламентарних процедура да адресирају захтеве и незадовољства грађана. Такође, један од узрока ове кризе је и немогућности класичних парламентарних институција да у значајној мери утичу на оне феномене који су од највећег значаја за живот грађана, попут економских процеса.

Оваква криза политике се најбоље може разумети ако се узме у обзир да од осамдесетих година прошлог века са развојем неолиберализма и глобализације класични облици парламентарне и страначке политике на нивоу националних држава више нису адекватни канали кроз које се незадовољства грађана могу каналисати и адресирати. Из овог разлога се све већи број грађана окреће алтернативним облицима политичког деловања, у која каналишу своја незадовољства традиционалним политичким институцијама. Другим речима, настаје политички вакуум услед немогућности организованог и колективног политичког деловања да на значајан начин утиче на оне друштвене и економске процесе који изазивају свеопште незадовољство, попут сиромаштва, незапослености, све мање доступног квалитетног здравства, образовања и слично.

У таквој ситуацији долази до успона алтернативних облика политичког деловања и груписања који обећавају излаз из ћорсокака традиционалне политике. Један од тих облика је и воук (wоkе) култура, коју карактерише фокус на различите идентитетске поделе и груписања као и екстремна морализација бројних облика свакодневног понашања и мишљења. У том смислу, воук култура има функцију сурогата за стварне друштвене промене кроз политичко деловање. Код оних који је практикују ствара доживљај личног значаја и супериорности, пошто подразумева фокус на бројне неправде и незадовољства са којима се грађани свакодневно суочавају. Праксе од којих се ова култура састоји карактерише схватање тих неправди и незадовољстава као узрокованих малициозношћу и неморалношћу различитих идентитетских групација, за које се претпоставља да су инхерентно „опресивне” и стога у својој суштини на страни „зла”. С друге стране, актери воук културе стога себе стављају на пиједестал, јер у таквој поставци они инхерентно играју улогу моралног „добра”.

Неке од пракси које спадају у воук културу, попут забране јавног говора одређеним појединцима, отказивања појединих јавних догађаја или јавно посрамљивање на друштвеним мрежама, у великој мери подсећају на понашање актера под снажним утицајем онога што је Ниче назвао „ресентиманом”. Према Ничеу, ресентиман представља сентимет немоћних актера, који се због тога што не могу да измене свој положај задовољавају оним активностима и веровањима у којима бивају представљени као морално супериорни. На исти начин, воук култура суштински представља замену за стварно политичко деловање, које би утицало на дубоке узроке незадовољстава са којима се свакодневно суочавамо, а састоји се махом од моралистичких и симболичких позивања на решавање идентитетски схваћених неправди.

Последњих година, воук култура добија димензију „фантазма”. Један од алтернативних канала политике, који такође настаје последњих деценија, јесте радикално десни популизам који доводи у питање традиционалне политичке институције, позивајући се на вољу „народа” и „обичног човека”. У дискурсу популиста, воук култура добија улогу коју такође имају мигранти и друге мањине, те се представља управо као узрочник незадовољстава са којима се грађани свакодневно сусрећу. Стога воук култура постаје фантазам, тј. невидљиви елемент савременог друштва који из сенке изазива различите негативне појаве. На тај начин, популисти узимају воук културу за жртвеног јарца, тврдећи да ће се њеним уклањањем адресирати незадовољства која море грађане западних друштава.

Почетком двадесетог века, италијански филозоф и социјалистички политичар Антонио Грамши је тај историјски тренутак описао овим речима: „Стари свет умире, а нови се тек рађа – сада је време чудовишта.” Западни свет се управо налази у једном оваквом интеррегнуму, неолиберални политички пројекат, који је обесмислио класичне политичке институције и актере, од почетка овог века се налази у кризи, а у исто време на хоризонту се не назире другачији облик социоекономског уређења. У таквом прелазном периоду, различити гротескни облици политичког делања извиру на површину, попут воук културе, која своди политичку комуникацију на морализујуће такмичење у степену опресије и виктимизације. На другом крају су радикално десни популисти који мобилишу грађане бројним завереничким наративима о елитама које, између осталог, користе воук културу за промовисање својих малициозних интереса. Будућност стога изгледа неизвесно и поставља се питање да ли ће се у перспективи појавити нови облик политичког ангажовања који ће премостити понор између кризног стања у којем се налазимо и неке боље сутрашњости.

*Научни сарадник, Универзитет у Београду, Институт за филозофију и друштвену теорију