Бомбе гласније од разума

Истекла је година смрти, немилосрдних разарања, глади и зараза, отворена Хамасовим масакром јеврејских цивила и настављена једним од најсуровијих обрачуна Израела са Палестинцима током деценија окупације и међусобног конфликта. То што је светским медијима и даље забрањен улазак у појас Газе није спречило да се сазнају размере катастрофе. Оно што је почело убиством 1.200 Јевреја на југу Израела и одвођења око 250 талаца, у узвратном удару се претворило у брутално колективно кажњавање.

Биланс је близу 42.000 страдалих, махом жена и деце, и 95.000 рањених. Према евиденцији УН, до сада је погинуло најмање 148 службеника Светске организације и 337 здравствених радника. Убијена су 134 новинара, највише палестинских. Израелске бомбе и гранате падају свакодневно не бирајући циљеве, укључујући и избегличке логоре предвиђене као безбедне оазе за око 1,9 милиона Палестинаца, што је 86 одсто становништва. Уништено је или оштећено 70 одсто цивилне инфраструктуре. Газа дахће под 30 милиона тона рушевина више од половине стамбених зграда. Уништено је 92 одсто путева.

Влада стална несташица хране, лекова, медицинског материјала и енергената. Потрошња воде пала је за 90 одсто. Организовано изгладњивање учинило је да више од милион људи гладује, деветоро од десеторо деце је неухрањено. У појасу је затворено више од половине болница.

Годину дана од почетка најкрвавијег од свих досадашњих ратова Израела и Хамаса, укључујући и инвазију 2014, перспективе за прекид ватре који би водио ослобађању преосталих талаца у замену за пуштање једног броја Палестинаца из израелских затвора делују суморно после недеља посредничких напора САД, Египта и Катара.

Запањујуће бруталан израелски начин вођења рата многи су очекивали. Нетанјахуови савезници су исписали бланко чек и игнорисали кршење закона рата и међународног хуманитарног права. Израел је израчунао да је 15–20 цивила сасвим прихватљива колатерална штета за ликвидацију једног Хамасовог борца. Користио је „глупе” бомбе не желећи да употребљава прецизније, али скупље „паметне” бомбе против „небитних људи”.

Нетанјаху је својом осветничком политиком покушао да себе представи као хероја безбедности, месијанског спаситеља. Капиталишући на трауми, успео је да контролом знатног дела медија онемогући да израелска јавност види оно што види свет. Од „једине демократије Блиског истока” створио је друштво подељено између насиља и апатије које нагиње диктатури. Успео је да подели Јевреје у Израелу и оне у дијаспори.

Израел је месецима тражио разумевање покушавајући да објасни да је суочен са непријатељем који се крије по тунелима и међу цивилима, а није размишљао о ракетама које погађају болнице, школе или џамије. Нетанјаху је за годину дана прокоцкао све симпатије света, који је после највећег губитка јеврејских живота у једном дану од времена Холокауста бранио право Израела на одбрану. Завршио је на потерници Међународног кривичног суда заједно са лидером Хамаса Исмаилом Ханијеом иза чије ликвидације у Техерану стоји Мосад. Израел је пред трибуналом оптужен за геноцид.

Упорно је премијер одбијао све што је председник САД Џозеф Бајден од њега тражио: прекид ватре, избегавање масовних цивилних жртава, уздржавање од копнене офанзиве на југ појаса Газе, омогућавање достављања хуманитарне помоћи, план шта ће бити са Газом када рат престане. Има план, али га не саопштава: анексија, протеривање Палестинаца и подизање јеврејских насеља.

Усудио се да Бајдена у мају наведе да под својим именом презентује израелски план, а када се учинило да је споразум на видику, Нетанјаху га је торпедовао постављањем нових захтева. Супротно договору, одбија да повуче снаге из појаса и хоће војну контролу на неодређено време.

Допринео је да Израел западне у незапамћену изолацију, али и расту антисемитизма. Дочекао је да и САД почну да се дистанцирају. Бајден је био „згрожен” погибијама међународних хуманитараца. Американци зарад сопственог кредибилитета и таласа пропалестинских протеста не смеју више да „безрезервно” подржавају Нетанјахуову политику. Британци смањују испоруке наоружања. Европске земље признају Палестину.

Нетанјаху је поново против Израела окренуо арапски и муслимански свет. Египту га је доста. Сам је одговоран што није успео да успостави дипломатске односе са Саудијском Арабијом.

Фронтови рата су се проширили. Ослањајући се на оно што би се у другим случајевима звало државни тероризам, ликвидирао је лидера Хамаса у Техерану, а потом и вођу либанских Хезболаха у Бејруту. Ризикујући Трећи либански рат, организовао је диверзантске акције, а потом покренуо ваздушну и копнену офанзиву против проиранске шиитске групе која у знак солидарности свакодневно гађа Галилеју на северу Израела, одакле је исељено 60.000 људи.

Изазвао је одмазду Ирана, који је, други пут ове године, ракетама гађао циљеве по Израелу. Нетанјаху је обећао оштар узвратни удар од кога зависи да ли ће Блиски исток утонути у општи рат. Репресија невиђена деценијама подигла је до максимума тензије на Западној обали. Јеменски Хути озбиљно су пореметили међународни поморски саобраћај ракетирајући бродове по Црвеном мору.

Ниједан од два прокламована ратна циља у Гази није остварен: нема обећаване „тоталне победе”, таоци нису на слободи. Слично је и у Либану: Хезболаси нису „елиминисани”, а 60.000 исељених Јевреја не може да се врати у своје домове на северу. Само је Нетанјаху још на власти гурајући Израел од демократије ка ауторитарности под контролом милитантних националиста, религиозних циониста и странака ултраортодоксних Јевреја.

Премијер упорно игнорише захтеве да повратак кући преосталог 101 таоца буде апсолутни приоритет ултрадесничарског кабинета, али он није у стању да престане да се бави сопственом и будућношћу владе и да се окрене будућности земље. Има за то сасвим личне разлоге јер зна шта га чека. Не само могућ одлазак у затвор због три корупционашка процеса која се против њега воде већ и због одговорности за шок који је Израел доживео 7. октобра у 6.29 ујутру док је он био у вили летовалишта Херцлија.

Да ли је рат могао да се спречи? Ронен Бар, шеф безбедносне агенције Шин Бет, упозорио је премијера још јула прошле године да је рат са Хамасом неизбежан, али да не може да одреди тачно време. Премијер се сложио да Бар своја сазнања пренесе и шефу опозиције. Јаир Лапид је овог августа Top o­f Fo­rmна састанку цивилне комисије за истрагу прошлогодишњег масакра – Нетанјаху упорно одбија формирање државне комисије – тврдио је да су кабинет и председник Исак Херцог имали увид у поверљива документа у којима се констатују „упозорења без преседана о безбедносним ризицима”. Нетанјаху је деловао равнодушно.

Допринео је паду традиционалног поверења у армију која има свој део одговорности. Упозоравала је, али се није понашала у складу са упозорењима. Допустила је да елитна дивизија са југа Израела буде пребачена на Западну обалу само који дан пред упад Хамаса.

Годину дана је дуг период да би се наставило са овако трагичним војним операцијама. Рат је однео животе више од 700 израелских војника, укључујући петорицу пуковника. Наставља се агонија талаца и њихових породица. Премијер се срамно не обазире што га стотине хиљада демонстраната по Тел Авиву и Јерусалиму називају „убицом”.

Хамас је по неким проценама изгубио 10.000 бораца, али џихадисти који воде исламистичку групу сматрају да је њихова и смрт десетина хиљада палестинских цивила праведна жртва. Ово је рат у коме Нетанјаху између останка на власти и живота талаца бира власт и нове ратове. Вођа Хамаса Јахја Синвар ни после годину дана не размишља шта се догодило његовом народу. Довољно му је да види шта се догађа његовом смртном непријатељу, Израелу. Кошмар без краја.