Из Европе упозоравају да се заустави дивљање цена

Холандско удружење потрошача објавило је истраживање које је показало значајан пад квалитета прехрамбених производа због инфлације. Ови подаци су поново у први план ставили термине шринкфлација и скимпфлација који показују како се у кризним економским временима произвођачи играју с правима потрошача, варајући их тако што смањују паковања без упозорења или снижавају квалитет, а истовремено повећавају цене. Недавна студија Холандске агенције за заштиту потрошача је показала како је постотак рибе у рибљим штапићима „Алберт Хеијн” пао за 20 одсто, док се цена повећала за 40 процената. У уљу за кување „бертоли” се удео маслиновог уља смањио са 20 на седам одсто, а у супи из кесице „џамбо чикен” удео пилетине са 8,6 на 5,8 процената. Биљана Борзан из Одбора за заштиту потрошача ЕУ рекла је да према њеном истраживању, из Хрватске чак 76 одсто грађана је приметило значајан пад квалитета хране и хигијенских производа за исту или вишу цену.

– Проблем скимпфлације, односно уштеде на рачун квалитета састојака је тај што је то просечном грађанину јако тешко доказати, а врло често није ни означено на амбалажи. Грађани Хрватске су приметили и пад квалитета услуга – рекла је она и навела пример да чак 66 одсто испитаника у Хрватској сматра да су пре за исту цену добијали, на пример, бољи хотелски смештај или више садржаја док купују улазнице за неке догађаје.

– Проблеми скимпфлације иду паралелно уз шринкфлацију, односно смањење паковања производа на производима чије цене остају исте. Чак 94,5 одсто наших грађана је приметило да у супермаркетима добијају тање чоколаде, мање теглице дечје хране или мању грамажу тестенине, а цене су остале исте. Индустрија поново жели да штеди преко леђа потрошача – упозорила је Борзанова. Купци посебно у источној Европи су досад имали искуства углавном са шринкфлацијом, а сада пошто је прошао талас великих поскупљења и цене су и даље високе, суочавају се са скимпфлацијом. Овај израз који је настао од енглеске речи за „штедети” или „радити нешто неквалитетно” лансирала је америчка медијска мрежа НПР пре неколико година. Овај феномен у коме произвођачи смањују квалитет производа, а истовремено повећавају цене шири се тренутно очигледно свуда, чим на то упозоравају и европски борци за права потрошача. Да подсетимо да су после почетка рата у Украјини произвођачи помфрита заменили сунцокретово уље палминим јер се огромна количина светске производње сунцокрета налази у Русији и Украјини. Уља није било у том тренутку. Оно је прво уведено из потребе, а онда су произвођачи схватили да им је то јефтиније и задржали су га. Иако је сунцокретово уље одавно доступно у довољним количинама, према подацима заштитника потрошача, само се један од испитаних произвођача вратио квалитетнијем производу. Остали и даље користе палмино уље.

Оно што још више забрињава јесте то што они не мењају ни на декларацији производа ову измену иако нутритивне вредности више не одговарају ономе што пише на етикети. Палмино уље је јефтиније и нездравије од сунцокретовог због већег удела засићених масних киселина. У почетку су произвођачи добили одобрење да таква паковања могу да иду на полице јер нису имали времена да одштампају нова, али нико их с временом није заменио нити је било контрола које би то утврдиле. Уместо да измене листу састојака и нутритивне вредности, они су само навели да производ садржи палмино уље уместо сунцокретовог, али је то наравно прошло незапажено код потрошача којима је оваква информација намењена.

Није ово једини пример. Много их је како на европском тржишту тако и код нас. Да подсетимо да је прошле године Центар за саветовање потрошача из Хамбурга објавио пример чоколаде из великог ланца супермаркета „Алди Норд”. Чоколаде њихове робне марке су, речено је, изгубиле на квалитету – уместо 45 одсто марципана користи се свега 38 процената. У другим врстама је пронађено мање пистаћа и нугата. Уз то су све чоколаде, без обзира на пад квалитета, поскупеле за 20 евро центи. Тако је на тржиштима која имају макар контроле и јаке потрошачке организације, па купци макар могу да сазнају шта их чека на полицама. На нашем тржишту је све више производа приватне робне марке на којој трговци више зарађују, а купцима је јефтиније.

Поставља се питање да ли ико контролише ове производе, њихове декларације и састојке. Вероватно не. Долазимо до приче о томе да велики брендови губе трку против трговачких робних марки. Брендови јесу скупљи, али макар можемо да рачунамо на исправне декларације, а ваљда и на састав који одговара ономе што пише на етикети. Ваљда. Или више никоме као купци не можемо веровати.