Спреман пут у нову епоху

Да ли се налазимо на крају једне епохе човечанства, или смо већ ступили у следећу, питање је које после самита Г-20 (деветнаест најмоћнијих држава на планети плус Европска унија) одржаног крајем протекле недеље у Вашингтону, не силази са насловних страница светске штампе. У околностима опште финансијске кризе која прети да уназади економије великог броја земаља, једнако високоразвијених и неразвијених, у ситуацији када се копља ломе око тога треба ли држава да се меша у економију или слободно тржиште и даље остаје коначни судија, као и које економске механизме употребити како би се спречио могући нови крах светских берзи, главни догађај збио се – на политичком плану.

Лако би, наиме, могло да се деси да је скуп у Вашингтону означио крај постојања институције Г-8, осам најбогатијих држава света (Канада, Француска, Немачка, Италија, Јапан, Русија, Велика Британија и САД) која се, силом прилика и за тренутак, преточила у нови формат са двадесет учесника (мада их је у америчкој престоници било 21, пошто је накнадни позив за учешће упућен Шпанији). Испада да је финансијска криза у коју смо, помало и изненада, упловили само убрзала неминовно, тј. укључивање у разматрање планетарних збивања и других великих сила попут Кине, Индије, Бразила, Јужноафричке Републике...

Офанзива Медведева

Још једна чињеница за историју: самит у Вашингтону био је први скуп планетарних размера на којем главну реч нису водиле Сједињене Америчке Државе. И то не због чињенице да најмоћнију западну силу није представљао новоизабрани председник Барак Обама, већ одлазећи – Џорџ Буш. Наиме, проблеми који су окупили светске главе зачели су се управо на америчком континенту, бастиону западне демократије и либералног капитализма, а то је свим окупљеним било и те како јасно. Зато су овај пут очи присутних, али и свеопште јавности, биле упрте ка играчима са истока. Пре свих ка Русији и Кини. Од њих се тражило решење, па и помоћ.

Руски председник Дмитриј Медведев у америчку престоницу није стигао празних руку. Његови предлози за излазак из хаоса у који је запала светска финансијска пирамида саслушани су са највећом могућом пажњом.

Досадашњи закони којима се руководио финансијски систем нису способни да регулишу светску економију, сматра шеф руске државе. „Реч је о глобалној кризи 21. века”, истиче Медведев и додаје да то говори о истрошености целог броја принципа послератног (Други светски рат) економског, па и политичког, устројства. „Сведоци смо неадекватности многих међународних структура и система (укључујући и структуру безбедности), створених у то време, и сада су нам нужне идеје, ништа мање снажне од идеја од пре неколико десетина година.”

„Неопходно је прекомпоновати комплетну међународну финансијску архитектуру, учинити је отвореном и праведном, ефикасном и легитимном. А уз појачавање улоге већ постојећих, неопходно је створити и нове колективне структуре глобалне координације и регулисања”, закључио је председник Русије предложивши формирање комисије међународних експерата која би координисала напоре држава „двадесеторице” у процесу превазилажења последица финансијске кризе.

Оно што је Медведев саговорницима имао да саопшти било је утемељено на недавном јавном обраћању Савету федерације (Горњем дому парламента Руске Федерације), као и на резултатима самита Русија – ЕУ, одржаном у Ници непосредно пред пут у Вашингтон. Политичка „тежина” иступања подупрта је спремношћу Москве да у својој западноевропској енклави Калињинграду (у знак одговора на евентуално инсталирање елемената америчког ракетног штита у Пољској и Чешкој), размести ракете типа „искандер”. На све треба додати и најављену иницијативу за јачање руског државног апарата, а пре свега, продужење председничког мандата са садашње четири на шест година.

Одложено суочавање

У том светлу, неприсуствовање Барака Обаме самиту „двадесеторице” добило је специфичну димензију. Јер управо он ће у наредном периоду, који ни за њега ни за Медведева дефинитивно неће подразумевати пуко отаљавање државничких послова, бити главни саговорник шефа руске државе. Чињеница да је руски председник своју визију светске будућности обзнанио на терену најјачег противника изгледа зато као – гол у гостима. И што је још важније, тај гол су поздравили, практично, сви присутни на самиту Г-20.

Мада не би требало сумњати у Обамине добре намере и осећај за ред када је одлучио да Бушу, као још увек важећем америчком председнику, препусти преговоре са остатком света, стиче се утисак да то можда није био прави потез. Одлагање утрчавања у овако велику игру није помогло ни актуелном шефу Беле куће, ни његовом наследнику. Првом зато што се из позиције дефанзивца узалуд упињао да докаже како свет и даље треба да живи према тренутно важећим либералним канонима, другом зато што ће, када коначно крене у акцију, морати на овај или онај начин да се прилагођава новонасталим околностима, уместо да их лично креира.

Договор Русије и ЕУ из Нице о наставку стратешке сарадње, постигнут релативно лако и поред љутње Европљана због недавне руске интервенције на Кавказу, само је најсвежија од таквих околности.