Spreman put u novu epohu

Da li se nalazimo na kraju jedne epohe čovečanstva, ili smo već stupili u sledeću, pitanje je koje posle samita G-20 (devetnaest najmoćnijih država na planeti plus Evropska unija) održanog krajem protekle nedelje u Vašingtonu, ne silazi sa naslovnih stranica svetske štampe. U okolnostima opšte finansijske krize koja preti da unazadi ekonomije velikog broja zemalja, jednako visokorazvijenih i nerazvijenih, u situaciji kada se koplja lome oko toga treba li država da se meša u ekonomiju ili slobodno tržište i dalje ostaje konačni sudija, kao i koje ekonomske mehanizme upotrebiti kako bi se sprečio mogući novi krah svetskih berzi, glavni događaj zbio se – na političkom planu.

Lako bi, naime, moglo da se desi da je skup u Vašingtonu označio kraj postojanja institucije G-8, osam najbogatijih država sveta (Kanada, Francuska, Nemačka, Italija, Japan, Rusija, Velika Britanija i SAD) koja se, silom prilika i za trenutak, pretočila u novi format sa dvadeset učesnika (mada ih je u američkoj prestonici bilo 21, pošto je naknadni poziv za učešće upućen Španiji). Ispada da je finansijska kriza u koju smo, pomalo i iznenada, uplovili samo ubrzala neminovno, tj. uključivanje u razmatranje planetarnih zbivanja i drugih velikih sila poput Kine, Indije, Brazila, Južnoafričke Republike...

Ofanziva Medvedeva

Još jedna činjenica za istoriju: samit u Vašingtonu bio je prvi skup planetarnih razmera na kojem glavnu reč nisu vodile Sjedinjene Američke Države. I to ne zbog činjenice da najmoćniju zapadnu silu nije predstavljao novoizabrani predsednik Barak Obama, već odlazeći – Džordž Buš. Naime, problemi koji su okupili svetske glave začeli su se upravo na američkom kontinentu, bastionu zapadne demokratije i liberalnog kapitalizma, a to je svim okupljenim bilo i te kako jasno. Zato su ovaj put oči prisutnih, ali i sveopšte javnosti, bile uprte ka igračima sa istoka. Pre svih ka Rusiji i Kini. Od njih se tražilo rešenje, pa i pomoć.

Ruski predsednik Dmitrij Medvedev u američku prestonicu nije stigao praznih ruku. Njegovi predlozi za izlazak iz haosa u koji je zapala svetska finansijska piramida saslušani su sa najvećom mogućom pažnjom.

Dosadašnji zakoni kojima se rukovodio finansijski sistem nisu sposobni da regulišu svetsku ekonomiju, smatra šef ruske države. „Reč je o globalnoj krizi 21. veka”, ističe Medvedev i dodaje da to govori o istrošenosti celog broja principa posleratnog (Drugi svetski rat) ekonomskog, pa i političkog, ustrojstva. „Svedoci smo neadekvatnosti mnogih međunarodnih struktura i sistema (uključujući i strukturu bezbednosti), stvorenih u to vreme, i sada su nam nužne ideje, ništa manje snažne od ideja od pre nekoliko desetina godina.”

„Neophodno je prekomponovati kompletnu međunarodnu finansijsku arhitekturu, učiniti je otvorenom i pravednom, efikasnom i legitimnom. A uz pojačavanje uloge već postojećih, neophodno je stvoriti i nove kolektivne strukture globalne koordinacije i regulisanja”, zaključio je predsednik Rusije predloživši formiranje komisije međunarodnih eksperata koja bi koordinisala napore država „dvadesetorice” u procesu prevazilaženja posledica finansijske krize.

Ono što je Medvedev sagovornicima imao da saopšti bilo je utemeljeno na nedavnom javnom obraćanju Savetu federacije (Gornjem domu parlamenta Ruske Federacije), kao i na rezultatima samita Rusija – EU, održanom u Nici neposredno pred put u Vašington. Politička „težina” istupanja poduprta je spremnošću Moskve da u svojoj zapadnoevropskoj enklavi Kalinjingradu (u znak odgovora na eventualno instaliranje elemenata američkog raketnog štita u Poljskoj i Češkoj), razmesti rakete tipa „iskander”. Na sve treba dodati i najavljenu inicijativu za jačanje ruskog državnog aparata, a pre svega, produženje predsedničkog mandata sa sadašnje četiri na šest godina.

Odloženo suočavanje

U tom svetlu, neprisustvovanje Baraka Obame samitu „dvadesetorice” dobilo je specifičnu dimenziju. Jer upravo on će u narednom periodu, koji ni za njega ni za Medvedeva definitivno neće podrazumevati puko otaljavanje državničkih poslova, biti glavni sagovornik šefa ruske države. Činjenica da je ruski predsednik svoju viziju svetske budućnosti obznanio na terenu najjačeg protivnika izgleda zato kao – gol u gostima. I što je još važnije, taj gol su pozdravili, praktično, svi prisutni na samitu G-20.

Mada ne bi trebalo sumnjati u Obamine dobre namere i osećaj za red kada je odlučio da Bušu, kao još uvek važećem američkom predsedniku, prepusti pregovore sa ostatkom sveta, stiče se utisak da to možda nije bio pravi potez. Odlaganje utrčavanja u ovako veliku igru nije pomoglo ni aktuelnom šefu Bele kuće, ni njegovom nasledniku. Prvom zato što se iz pozicije defanzivca uzalud upinjao da dokaže kako svet i dalje treba da živi prema trenutno važećim liberalnim kanonima, drugom zato što će, kada konačno krene u akciju, morati na ovaj ili onaj način da se prilagođava novonastalim okolnostima, umesto da ih lično kreira.

Dogovor Rusije i EU iz Nice o nastavku strateške saradnje, postignut relativno lako i pored ljutnje Evropljana zbog nedavne ruske intervencije na Kavkazu, samo je najsvežija od takvih okolnosti.