Стрепње нашег времена

У ишчекивању новог добитника Букерове награде, пред наше читаоце је стигао прошлогодишњи добитник – роман „Пророкова песма” ирског писца Пола Линча, моћна дистопијска прича о јачању тоталитаризма у Ирској, нестајању „неподобних” преко ноћи, опсади града, гранатирању, чекању у реду за наједном десет пута скупљу храну и на крају о бекству из земље, плаћању на сваком пункту да би се прошло, траумама избеглица... Све то Пол Линч као да је исписао у једном даху, реченицама без паузе, комбинујући сурову стварност и патњу људи са поетиком њихових мисли и нада. Његова мајсторска вештина да поетски језик уклопи са оштрим реализмом, због које је и раније хваљен, у овом роману доживљава врхунац, изазивајући у читаоцима тескобу и дубоко саосећање.

Ово „актуелно и незаборавно дело”, како га је оценио жири Букерове награде, на српском је недавно објавила издавачка кућа Booka у преводу Бојана Боснића. „Изванредно је достигнуће за писца да тако убедљиво прикаже друштвене и политичке стрепње нашег времена”, констатовао је поменути жири, а свако ко прочита књигу сложиће се с тим. Готово да нема човека на планети коме је страно оно што чита у „Пророковој песми” – неко је био или ће бити жртва неправде, шиканирања или једноставно рата, а неко други је био или ће бити на оној другој страни која неправду и рат ствара. Сви су у истој песми, само у различитим строфама, а Линч пише да је оно што су пророци испевали једна те иста песма која се пева од настанка времена.

Чудне су и околности под којима је овај роман написан. У интервјуу „Гардијану” након Букерове награде, Линч је испричао да је месецима писао „погрешну књигу” и када је схватио да то нема „сока”, отворио је нови ворд документ и исписао прву страну „Пророкове песме”. „Цело значење онога што је требало да дође у књизи је кодирано у тих првих неколико реченица”, рекао је тада.

А роман почиње тиме што на врата породице Стак долази тајна полиција и тражи Ларија Стака, мужа научнице Ајлиш и оца њихово четворо деце, истакнутог члана просветног синдиката. За који дан он нестаје, са стотинама других...

„Како ја уопште да објасним то својој деци, да је земља у којој живе постала чудовиште”, пита се Ајлиш док покушава да одржи породицу на окупу у свету који се руши. Најмлађе дете јој је још у наручју док чини напоре да најстаријег сина пребаци из земље како га не би мобилисали, али он сам бежи у снаге отпора и такође му се губи сваки траг као и његовом оцу.

„Оно што она сад види испред себе јесте идеја реда која се урушава, свет који неконтролисано клизи у неко мрачно и страно море... Она га држи у наручју, покушавајући да својим шапатом сину поново изгради стари, законом уређени свет који лежи сломљен под његовим ногама, јер какав је за дете сад ово свет у коме могу учинити да његов отац тек тако без речи нестане...”, пише Линч.

Ајлиш упорно покушава да заштити своју децу трудећи се да одржи привид нормалности и док посматра кроз прозор леп дан напољу, констатује да би сад требало да је послужен сладолед од лимуна у башти, а не да „гледа на разбијену колонаду дима мрачног попут уља како се уздиже с више локација...” Док у мислима разговара са несталим мужем,  „руке му се стежу у песнице преплављене бесом који постаје импотентан пред подсмехом света”. Док стоји у дугачком реду у супермаркету и зури у двомесечне залихе конзервисане хране, млека за бебе, тоалет папира и детерџента у својим колицима, „долази јој да се смеје наглас посматрајући влажни, длакави врат подебелог мушкарца испред себе који гура колица пуна пива и ролни тоалет папира, посматра људе у реду око себе и презире оно што види, уобичајена јурњава људске врсте, шта су они него обичне животиње у послушничком ропству потреба свог тела, племена и државе”.

На протестима на које одлази с децом, успева да савлада страх и осећа да у тријумфу гомиле расте њена моћ: „Она се окреће и гледа лица која је окружују, лица болна од вртоглавице услед гледања у изненадни амбис… Пре или касније бол постаје сувише огроман за страх, а када страх народа нестане, сваки режим мора да падне.”

Али земља клизи у грађански рат, почињу гранатирања, она нема никавих вести од најстаријег сина, а млађег, који је практично још дете, приводе, муче и убијају... Ајлиш, са кћерком и најмлађим сином, најзад прихвата помоћ своје сестре из Канаде да бежи из земље и креће нова мучна одисеја. Као што је констатовао „Фајненшел тајмс”: „Линч се супротставља негативној реторици о избеглицама тако што артикулише и осветљава њихову трауму.”

„Дете упија мајчину трауму и складишти је у свом телу за каснију употребу, дете постаје одрасла особа оболела од страха и слепе анксиозности, истреса се на онима око себе, она држи оштећеног човека у свом наручју”, размишља Ајлиш док држи најмлађе дете покушавајући да га смири.

Избегличка одисеја као да нема краја, али онда најзад стижу до мора и док њена кћерка, у страху од нових траума, одбија да уђе у чамац и стави појас за спасавање, Ајлиш јасно види „да смак света увек представља локални догађај, он стиже у вашу земљу и посећује ваш град и куца на врата ваше куће, али другима је то само некакво далеко упозорење, кратак извештај у вестима”.

Пол Линч (1977), награђивани ирски писац, аутор је пет романа, а пре него што се посветио писању био је дугогодишњи филмски критичар ирског листа „Сандеј трибјун”. Дебитовао је 2013. године романом „Red Sky in Morning”, након чега су уследили романи „The Black Snow”, „Beyond the Sea”, „Grace” и „Пророкова песма”.

Осим Букерове награде за „Пророкову песму”, добитник је бројних награда, између осталих и Kerry Group Irish за роман године и француске Prix Libr’à Nous за најбољи страни роман.

Линч се љути када му лепе етикету да је „политички романописац” иако је свестан да ће тога тешко да се отресе.  Он тврди да пише „романе о стању душе”, а „Пророкову песму” је назвао „експериментом радикалне емпатије”, јер немогуће је читати о граду под опсадом, гранатирању, зидовима облепљеним фотографијама несталих, избегличкој кризи и успону деснице, а не помислити на зоне сукоба у свету. Читалац једва дише од тежине, а писац каже да му је то и био циљ. Ако његова јунакиња једва дише притиснута патњама, читалац то мора да осети.