Интернет брише друштвене кочнице

Када се то јутро пробудила, тринаестогодишња девојчица није ни слутила да ће бити жртва своје доскоро најбоље другарице. Њене експлицитне фотографије нашле су се „окачене на зид” друштвених мрежа, дакле на увид свима – другарима, целој школи, наставницима, родитељима, родбини. Од срамоте је престала да излази из куће, није ишла у школу, потпуно се затворила у себе и на крају покушала да се убије.

Наиме, две најбоље другарице, обе тринаестогодишњакиње, сликале су једна другу без доњег веша из забаве мобилним телефонима. Када су се посвађале, једна од њих, да би напакостила другој, поставила је експлицитне слике другарице на друштвену мрежу. Девојчица која је била жртва другарице је добила психолошку подршку, опоравила се и вратила у нормалу. Међутим, фотографије које су објављене не могу да се избришу са интернета, не зна се ко их је преузео или сачувао, па су после неког времена опет објављене и дете се вратило на почетак.

„Због тога је, између осталог, дигитално насиље опасно и сурово, јер никада не знате када ће да престане, а последице су катастрофалне”, каже за „Политику” Емина Бековић, координаторка Националног контакт центра за безбедност деце на интернету у Министарству информисања и телекомуникација.

Насиље на интернету доживело је 66 одсто средњошколаца и сваки други основац. Стручњаци Националног контакт центра за безбедност деце на интернету дневно лети приме у просеку 20 позива, од којих се од пет до седам односи на пријаву дигиталног насиља. Током школске године тај број је много већи. Када је реч о малолетницима, каже Бековићева, пријаве се најчешће односе на вршњачко насиље – секстинг и сајбербулинг, сајбер-ухођење, тј. прогањање на интернету.

Како напомиње, у последње време постало је модерно оговарати на друштвеним мрежама, налик популарној серији „Трачара”, када се отвори онлајн трач страница неке школе, насеља... Затим, све је више такозваних „хејтерских” страница и вајбер група, „спотинг” профила на друштвеним мрежама.

Сајбербулинг је када се вршњаци путем дигиталних технологија вређају, узнемиравају, исмевају, ругају се, шаљу једни другима непристојне и непримерене поруке, фотографије и видео-снимке, објаве пуне мржње и најчешће се крију иза лажних профила. Често вршњаци креирају странице на друштвеним мрежама на којима траже од осталих да негативно коментаришу другара или наставника.

(Срђан Печеничић)

„Вршњачко насиље у физичком свету је имала свака генерација. Међутим, данас малолетници насиљу прибегавају на интернету и мрежама, јер им је лакше да се сакрију иза лажног профила и да неког малтретирају, мислећи да се њихови идентитет неће открити. Интернет брише друштвене кочнице и допушта деци да говоре и приказују ствари које иначе не би радили и говорили лицем у лице. Имају осећај да неће одговарати за учињено. Сајбербулинг не узрокује физичке проблеме али може да изазове психичке. Деца која су мета овакве врсте насиља често су депресивна, узнемирена, тужна”, напомиње Бековићева.

Како објашњава, тинејџери праве такозване хејтерске странице, на пример „Сви ми који мрзимо Петра Петровића” или „Сви ми који мрзимо наставницу...”. Последице сајбербулинга су, оцењује Бековићева, много теже и интензивније него када је реч о физичком вршњачком насиљу.

„Када се деца уживо посвађају и вређају тај ко напада види свог друга или другарицу да му је тешко, да плаче и он се заустави или други то прекину – другари, наставница. Када то ради испред екрана, преко лажног профила, он не види како се осећа друга страна и самим тим нема кочницу, нема емпатију, нема ништа. И то може да траје унедоглед. Кад вас неко малтретира путем интернета, он то може да ради у пет ујутру, пет поподне, може 24 сата, и то са било које тачке на свету. Осим тога сав тај материјал је негде сачуван и може поново да оде у етар када год”, објашњава наша саговорница.

У последње време актуелан је и такозвани секстинг – добровољна размена експлицитних фотографија, што није кривично дело када две особе то раде добровољно. Међутим, деси се да те фотографије, ако је рецимо реч о љубавном односу па двоје раскину, постану предмет уцене.

„Имали смо ситуацију у којој је девојчица шести разред, 12 година, а он је имао 14 и били су у некој врсти везе, размењивали су експлицитне фотографије. Кад су раскинули он је њу почео да уцењује – ако ми не доносиш сваке недеље хиљаду динара у школу, ја ћу ове фотографије да објавим свима, послаћу твојим родитељима, сви ће да знају. Месецима му је сваког понедељка давала по хиљаду динара. У другој ситуацији је девојчица од 12 година била уцењена објавом експлицитних фотографија уколико не буде имала сексуални однос са дечаком. И онда она због тог притиска, наивности и неискуства, мислећи да ће он стварно престати када они то ураде, одлази са њим у подрум и има сексуални однос”, прича Емина Бековић.