Папа, Лутер и Петар Велики

ЦИЉ САНКЦИЈА ЈЕ ДА НАНЕСУ БОЛ. Што више боле, то су веће шансе да ће постићи циљ. Оне нису никаква хумана, ненасилничка алтернатива рату, иако могу да буду мање зло. Наиме, санкције подразумевају постепено насиље, јер људи могу да умру од глади или болести.
Вашингтон је, дакле, одлучио да Техерану наметне нове, додатне санкције због иранског нуклеарног програма. Иако је циљ тих нових санкција, заправо, само куповина времена, јер историјски гледано санкције никада нису функционисале. Увек има земаља које због својих економских интереса стварају "рупе" у примени санкција. Конкретно, у случају Ирана то су неке западноевропске државе, али пре свега Русија, Кина и Индија. Управо су Кина и Индија највише заинтересоване земље да проблем иранске атомске бомбе не прерасте у кризу око нафте.

За Вашингтон то све значи да ће на крају приче око иранске атомске бомбе вероватно бити потребна сила у смислу што пре то боље. Јер, администрација сматра да је Иран са нуклеарним оружјем опаснија опција од рата против Ирана који још нема такво оружје. Званична Америка, наиме, мисли да садашњи политички систем Ирана погодује појави фанатика који ће ставити прст на окидач нуклеарног оружја. Које су онда опције Вашингтона?

Софтверски напади америчких хакера који би убаченим вирусима пробили иранске заштитне шифре, уништили виталне податке атомског програма и онда би све центрифуге за прераду нуклеарног горива ланчано стале. Али, треба пробити те иранске шифре. Опција број два јесте да Израел изведе репризу операције "Вавилон" из 1980. године када је бомбардовао ирачки нуклеарни центар Осирак и уништио га. Ова опција сигурно би довела до иранске одмазде по Израелу, јер Иран већ има територију Израела у ракетном домету. Подопција јесте физичка елиминација кључних иранских научника и инжењера који раде на нуклеарном програму. Метода омиљена "Мосаду", па је недавно и испробана. Кажу успешно.

Опција број три јесте америчко гађање иранских нуклеарних постројења. Слабост те опције јесте дилема да ли америчке тајне службе уопште и могу да прецизно лоцирају све иранске нуклеарне погоне, који су распоређени широм земље и дубоко у брдима. Опција број четири је војна инвазија на Иран, што наравно не долази у обзир у ситуацији када је Америка у стању војне пренапрегнутости због ратова у Авганистану и Ираку. Опција број пет јесте игра на карту поделе унутар иранског политичког естаблишмента, нада да ће ирански верски радикализам довести до прагматизма као у Кини после културне револуције. У том контексту Вашингтон често понавља гесло: "не Ахмединежаду, да иранском народу и модерном Ирану". Проблем је у томе што већина Иранаца нуклеарни програм земље доживљава као ствар националног престижа и питање националне части, па нема гаранција да би и другачији Иран, са другим лидерима, био мање заљубљен у атомску бомбу. Осим тога многи Иранци кажу да је ислам далеко боља религија од хришћанства и да западни материјализам нуди далеко мање људском духу од, рецимо, афричког начина живота. Онда неки из Вашингтона реплицирају да је све то можда и тачно, али да је политика западних сила стабилнија од политике у другим деловима света и да је због тога у таквим земљама мања вероватноћа појава неког лудака који ће употребити нуклеарно оружје. Онда ови из Техерана кажу – а Хирошима, а инвазија на Ирак под лажним изговорима? И тако стижемо до нове форме империјализма. Тешка тема.

АМЕРИКА ХИТНО ТРАЖИ НОВЕ НАТО ТРУПЕ ЗА АВГАНИСТАН. Уколико савезници не пошаљу своје нове јединице у ту земљу, САД су запретиле да ће повући своју војску са Космета. А без америчких војника на Космету, ни евентуално нова војна мисија ЕУ нема шансе на успех. Да ли је НАТО пред поразом у Авганистану? Или зашто велике земље губе мале ратове? За Авганистанце то је још један случај неовлашћеног присуства странаца у авганистанској историји чему се треба супротставити по сваку цену. Историја те земље препуна је примера како тај простор једноставно "гута и топи" моћне империје са њиховим армијама и буџетима. Од британске до совјетске. Јер, време у Авганистану за локална племена не значи баш ништа, година, две, десет, педесет. Талибани уопште и не теже победи на војном плану, они хоће пораз Америке на политичком плану и то у самој Америци. То је рат две идеологије у којој талибани побеђују када не губе, док НАТО губи када не побеђује. Заправо, кампања НАТО-а тамо је изгубила темпо и подстрек. Борбене операције изводе само Американци, Британци и Канађани. Остали су пука логистика и гледају само како да што пре оду кући, а да се Американци превише не наљуте. Јавност у Пољској мало је шокирана, јер пољски војници ни у Варшавском пакту нису морали у Авганистан када су тамо својевремено гинули совјетски војници. Но, све има своју цену, а ни савезници, па ни пактови нису увек исти.

ТУРСКА ВОЈСКА БИЛА ЈЕ ЕФИКАСНИЈА ОД ТУРСКЕ ДИПЛОМАТИЈЕ. Покрети армије према граници са Ираком и претња да ће турска војска интервенисати преко границе било је довољно упозорење да се у Вашингтону одустане од усвајања већ припремљене конгресне резолуције којом би се Анкара осудила због геноцида над Јерменима. Турска војска ћути и делује, она и контролише политику земље према курдском питању. Без обзира на све приче о људским правима, Вашингтон због својих интереса мора да уважава ставове турских генерала. Не сме да затвори турски пенџер. ЕУ то, очито, још није схватила.