Реформска агенда

Од средине 2023. године јавност заинтересована за проширење Европске уније слуша снажне поруке о новом механизму који би након свих досадашњих препрека у интеграцији западног Балкана требало да врати кредибилитет процесу, али и поверење у суштинску вољу европских актера да се тај процес једног дана успешно оконча. Оптимистично назван План раста за западни Балкан, временски орочен до 2027. године, јасно дефинише оно на шта може да се рачуна у даљој политици проширења: економску интеграцију са јединственим европским тржиштем као облик фазног приступања и начин да грађани земаља кандидата што брже осете конкретне бенефите процеса придруживања, јачање заједничког регионалног тржишта како би се нагласило да се рачуна на регион као целину, убрзање унутрашњих реформи што би омогућило да свака земља напредује својим темпом, а да лоши ђаци не успоравају оне ревносније, као и повећање финансијске помоћи кроз успостављање фонда, укупне вредности од шест милијарди евра, као уобичајену шаргарепу, која је, како се до сада показало, најефикаснија мотивација за владе држава кандидата да наставе европски пут.

Како се и очекивало, с обзиром на то да је његово креирање започело у последњој години мандата још увек текућег сазива Европске комисије, процес је био оптерећен брзином, кратким роковима и чињеницом да слични механизми нису коришћени у досадашњим циклусима проширења. Скоро годину и по дана од како је Урсула фон дер Лајен први пут представила План раста за западни Балкан, државе кандидати са западног Балкана налазе се пред исплатом прве транше из новоуспостављеног фонда за коју су морале да приоритизују листу реформских активности, на коју су се већ обавезале у тренутку почетка преговара са Европском унијом, али их из врло различитих разлога до сада нису реализовале. Усвајање документа под називом Реформска агенда омогућило је државама кандидатима, не само да пред својим грађанима за себе скину одговорност за то, већ ће за одређене мере, које су земље попут Словеније, Хрватске или Чешке спровеле у далеко краћем року као део редовног домаћег задатка у преговорима о чланству, за њих добити и додатни финансијски стимуланс.

Србија је, попут осталих из овог пакета, усвојила своју Реформску агенду прошле недеље, након неколико месеци преговара са Европском комисијом око њеног садржаја. У односу на задати оквир који има четири области: пословно окружење, зелену и дигиталну агенду, људски капитал и основе (са подобластима Демократија и Основне слободе), Србија ће у периоду до краја 2027. године посебно бити фокусирана на 98 мера, односно корака за исплату, до повлачења укупног износа од око 1,6 милијарди евра.

Начин на који је овај документ креиран у свакој држави рефлектује слабости целокупног оквира за План раста, пре свега кратких рокова који су условили проблеме са транспарентношћу, инклузивношћу и широм партиципацијом, које би осигурале да реформски приоритети одговарају потребама грађана. Одговорност за ове примедбе које су долазиле од, пре свега, цивилног друштва у свакој земљи, међусобно су једни на друге пребацивали владе и Европска комисија.

Све што је наведено у Реформској агенди Србије је на месту, потребно и корисно и дугорочно важно за грађане Србије. Ипак, њом се, уз сагласност Европске комисије, Србија обавезала да до краја 2027. године неће да се спрема за врло добар или одличан успех, већ за оно што је и до сада била општа оцена њеног напретка у преговорима, а која се кретала око тројке. Дакле, још једна пропуштена шанса, да се у овако јасно постављеном, трансакционом односу, под јачим надзором комисије убрзају реформски процеси.

То је јасна рефлексија већинског расположења унутар владе, без обзира на огромне напоре које Министарство за европске интеграције чини да се преговарачки процес откочи након скоро три године апсолутне стагнације. Ипак, имајући у виду, целокупан проевропски сентимент у нашем друштву, ако се сви рокови из Реформске агенде буду поштовали, ако не због препознавања значаја реформи, а оно због транши, и то ће бити неки помак. Сада можемо да будемо мало више оптимистични у очекивању, на пример, темељно ревидираног бирачког списка у складу са препорукама ОДИХР-а, имајући у виду да је спровођење ове активности до краја децембра 2024. године услов за повлачење прве транше у износу од нешто мало више од двадесет милиона евра.

*координаторка Националног конвента о Европској унији