Богатство света сачувано у души

Балерина, кореограф, светски путник и путописац, све је то Соња Лапатанов. Иза тих неколико речи крију се све оне занимљиве године, пуне изазова, у које се увек радо враћа.

Живот је за Соњу одувек био неки вид путовања. Премештање из „ћошка у ћошак” је, у ствари, део њене породичне традиције.

– Моја мама је из Берлина, а отац је Рус из Украјине, из места Бердијанск крај Одесе. Био је војни лекар, па су стално морали да се сељакају. И тако, около-наоколо, стигли су у Краљевину Југославију. Променили су неколико градова док се коначно нису настанили у Београду. Тако сам ја рођена у Битољу, неко време провела у Нишу, али довољно дуго живим овде да се сматрам Београђанком – наглашава Соња с поносом.

Добровољно сељакање

Међутим, овој породици као да сељакања није било доста, па је наставила да путује кад год су били у прилици. Охрид је било прво путовање које Соња памти. Једва да је имала пет година, па јој је то језеро изгледало велико као море. Кад је убрзо са родитељима отишла на Хвар, видела је колико је заиста море велико и заувек остала очарана његовим мирисима и шумом таласа. После тога су је, и то авионом, повели и у иностранство, код баке Фриде у Берлин, док још није постојао онај злогласни зид.

(/slika2)Срећом, Соња никуда није морала принудно да иде. На животном путу увек је следила саму себе, па је стицајем околности стигла и до балетске школе „Лујо Давичо” и постала члан балета Народног позоришта у Београду, где је остала све до пензије.

И са својим ансамблом, који је свуда добродошао, имала је много турнеја по свету. А онда је, оних несрећних деведесетих година прошлог века, када је наша земља почела да се распада, одједном настало затишје, па се Соња нашла као заробљена у крлетки. Али брзо се тргла и рекла себи: „Сада је тренутак да одем у Израел, у Јерусалим, на Христов гроб, да као хришћанка видим где су ми корени.“

Куда даље, питала се, и отишла у – Мексико. Од тада је њена љубав према путовањима прерасла у страст. Њен немирни, истраживачки дух више нико није могао да заустави. Уследили су Индонезија, Индокина, Камбоџа, Бурма, Техеран, Швајцарска, Јапан... Једини проблем био је, каже, то што је мир у свету постао привилегија, па се сужава простор по коме може безбедно да се креће.

Почела и да пише

Док је путовала, углавном је снимала, фотографисала и кратко потписивала те фотографије. Чак ни дневник, тврди, није водила. А онда је објавила један путопис у „Политикиној“ ТВ Ревији, затим и у нашем „Магазину”... Да би, најзад, одлучила да те путописе „укоричи“ и сачува од заборава, уз то и да друге мотивише да путују.

– Тако сам се озбиљно „бацила” на писање и писала, писала, писала, док ме један пријатељ није зауставио: „Да ли ти то правиш енциклопедију? Да ли ћеш само да скачеш с краја на крај света, или ћеш то некако да категоришеш по регионима?” Тај савет ми је олакшао посао и убрзо сам пред собом имала своју прву књигу „У скутима Хималаја” – прича Соња.

Чим је објавила своје прво дело, одмах се концентрисала на острва која је обишла.

– Друга књига зове се „Рајска острва”. Има их шеснаест. Мени је посебно драго Ускршње острво у Пацифику, чувено по моаи статуама. То је најудаљеније насељено острво на свету, на које сам, од кад знам за себе, желела да одем. Са задовољством спомињем и Рт Хорн, најјужнију тачку америчког континента. Доживела сам га онако како су га сви пре мене описали. Толико је дувало да сам први пут у животу могла да се наслоним на ветар. Мислила сам да ће ми обријати главу. Било ми је јасно зашто је ту хиљаде бродова потонуло. Са друге стране, Бора Бора је за мене најлепше острво на свету. Кад сам га угледала, умало нисам испала из авиона колико сам устреперила.

Европа за крај

Наравно, то није све. Соња још има мастила у пенкалу.

(/slika3)– Моја трећа књига зваће се „Колевка човечанства”. А Африка, са својим природним лепотама, то заиста јесте. Радујем се сваком сусрету са тим људима, са њиховом културом, навикама, обичајима, вером, начином како се облаче, чиме се хране. Шта све са њима и сама нисам јела, а никад стомак тамо нисам покварила. Осим тога, опчињена сам и сусретима са животињама које су настањене на Црном континенту. На мене су посебан утисак оставиле планинске гориле у Уганди, којих је остало веома мало, али су, захваљујући труду једне научнице, ипак спасени од истребљења. Те најлепше црне очи никад нећу заборавити. Кад сам их угледала, стропоштала сам се на земљу и заридала од узбуђења – признаје наша саговорница.

Без обзира што ју је већ пропутовала, Соња је Европу оставила за крај.

– Кад зађем у неке године и више не будем могла да се пентрам и пешачим, желим још једном да је видим „од главе до пете“. Да поново лагано обиђем све европске градове и метрополе кроз које сам већ пролазила, у којима имам „своју” робну кућу где пазарим и клупу где се увек одмарам. Шта ми, после тога, више треба, кад све богатство овог света имам у својој души?