Bogatstvo sveta sačuvano u duši

Balerina, koreograf, svetski putnik i putopisac, sve je to Sonja Lapatanov. Iza tih nekoliko reči kriju se sve one zanimljive godine, pune izazova, u koje se uvek rado vraća.

Život je za Sonju oduvek bio neki vid putovanja. Premeštanje iz „ćoška u ćošak” je, u stvari, deo njene porodične tradicije.

– Moja mama je iz Berlina, a otac je Rus iz Ukrajine, iz mesta Berdijansk kraj Odese. Bio je vojni lekar, pa su stalno morali da se seljakaju. I tako, okolo-naokolo, stigli su u Kraljevinu Jugoslaviju. Promenili su nekoliko gradova dok se konačno nisu nastanili u Beogradu. Tako sam ja rođena u Bitolju, neko vreme provela u Nišu, ali dovoljno dugo živim ovde da se smatram Beograđankom – naglašava Sonja s ponosom.

Dobrovoljno seljakanje

Međutim, ovoj porodici kao da seljakanja nije bilo dosta, pa je nastavila da putuje kad god su bili u prilici. Ohrid je bilo prvo putovanje koje Sonja pamti. Jedva da je imala pet godina, pa joj je to jezero izgledalo veliko kao more. Kad je ubrzo sa roditeljima otišla na Hvar, videla je koliko je zaista more veliko i zauvek ostala očarana njegovim mirisima i šumom talasa. Posle toga su je, i to avionom, poveli i u inostranstvo, kod bake Fride u Berlin, dok još nije postojao onaj zloglasni zid.

(/slika2)Srećom, Sonja nikuda nije morala prinudno da ide. Na životnom putu uvek je sledila samu sebe, pa je sticajem okolnosti stigla i do baletske škole „Lujo Davičo” i postala član baleta Narodnog pozorišta u Beogradu, gde je ostala sve do penzije.

I sa svojim ansamblom, koji je svuda dobrodošao, imala je mnogo turneja po svetu. A onda je, onih nesrećnih devedesetih godina prošlog veka, kada je naša zemlja počela da se raspada, odjednom nastalo zatišje, pa se Sonja našla kao zarobljena u krletki. Ali brzo se trgla i rekla sebi: „Sada je trenutak da odem u Izrael, u Jerusalim, na Hristov grob, da kao hrišćanka vidim gde su mi koreni.“

Kuda dalje, pitala se, i otišla u – Meksiko. Od tada je njena ljubav prema putovanjima prerasla u strast. Njen nemirni, istraživački duh više niko nije mogao da zaustavi. Usledili su Indonezija, Indokina, Kambodža, Burma, Teheran, Švajcarska, Japan... Jedini problem bio je, kaže, to što je mir u svetu postao privilegija, pa se sužava prostor po kome može bezbedno da se kreće.

Počela i da piše

Dok je putovala, uglavnom je snimala, fotografisala i kratko potpisivala te fotografije. Čak ni dnevnik, tvrdi, nije vodila. A onda je objavila jedan putopis u „Politikinoj“ TV Reviji, zatim i u našem „Magazinu”... Da bi, najzad, odlučila da te putopise „ukoriči“ i sačuva od zaborava, uz to i da druge motiviše da putuju.

– Tako sam se ozbiljno „bacila” na pisanje i pisala, pisala, pisala, dok me jedan prijatelj nije zaustavio: „Da li ti to praviš enciklopediju? Da li ćeš samo da skačeš s kraja na kraj sveta, ili ćeš to nekako da kategorišeš po regionima?” Taj savet mi je olakšao posao i ubrzo sam pred sobom imala svoju prvu knjigu „U skutima Himalaja” – priča Sonja.

Čim je objavila svoje prvo delo, odmah se koncentrisala na ostrva koja je obišla.

– Druga knjiga zove se „Rajska ostrva”. Ima ih šesnaest. Meni je posebno drago Uskršnje ostrvo u Pacifiku, čuveno po moai statuama. To je najudaljenije naseljeno ostrvo na svetu, na koje sam, od kad znam za sebe, želela da odem. Sa zadovoljstvom spominjem i Rt Horn, najjužniju tačku američkog kontinenta. Doživela sam ga onako kako su ga svi pre mene opisali. Toliko je duvalo da sam prvi put u životu mogla da se naslonim na vetar. Mislila sam da će mi obrijati glavu. Bilo mi je jasno zašto je tu hiljade brodova potonulo. Sa druge strane, Bora Bora je za mene najlepše ostrvo na svetu. Kad sam ga ugledala, umalo nisam ispala iz aviona koliko sam ustreperila.

Evropa za kraj

Naravno, to nije sve. Sonja još ima mastila u penkalu.

(/slika3)– Moja treća knjiga zvaće se „Kolevka čovečanstva”. A Afrika, sa svojim prirodnim lepotama, to zaista jeste. Radujem se svakom susretu sa tim ljudima, sa njihovom kulturom, navikama, običajima, verom, načinom kako se oblače, čime se hrane. Šta sve sa njima i sama nisam jela, a nikad stomak tamo nisam pokvarila. Osim toga, opčinjena sam i susretima sa životinjama koje su nastanjene na Crnom kontinentu. Na mene su poseban utisak ostavile planinske gorile u Ugandi, kojih je ostalo veoma malo, ali su, zahvaljujući trudu jedne naučnice, ipak spaseni od istrebljenja. Te najlepše crne oči nikad neću zaboraviti. Kad sam ih ugledala, stropoštala sam se na zemlju i zaridala od uzbuđenja – priznaje naša sagovornica.

Bez obzira što ju je već proputovala, Sonja je Evropu ostavila za kraj.

– Kad zađem u neke godine i više ne budem mogla da se pentram i pešačim, želim još jednom da je vidim „od glave do pete“. Da ponovo lagano obiđem sve evropske gradove i metropole kroz koje sam već prolazila, u kojima imam „svoju” robnu kuću gde pazarim i klupu gde se uvek odmaram. Šta mi, posle toga, više treba, kad sve bogatstvo ovog sveta imam u svojoj duši?