Непрестани протести претварају се у насиље

Специјално за „Политику”

Свака модерна држава има устав који гарантује права својим грађанима, појединцима и колективитетима. Политичка права, међу којима су, на пример, изборно право, слобода изражавања мишљења, слобода окупљања, слобода удруживања итд. служе да омогуће грађанима да се, сами или удружени са другима, укључе у јавни живот, учествују у њему, манифестујући своје задовољство или незадовољство носиоцима државне власти, али и да, непосредно или посредно, утичу на њено вршење и доношење најважнијих политичких одлука. Политичка права, због своје посебне намене, никада нису апсолутна нити неограничена. Њих сваки демократски устав омеђује, пре свега, заштитом права других, њиховог физичког и психичког интегритета, њихове личне слободе и права на достојанство, на здравље, слободу кретања итд.

Све речено јесу општа места. Није потребно бити правник, па ово знати. Ипак, постоје, међу нама, политичари који се, наравно, праве да то не знају или држе да кад су они у питању та фундаментална правила и принципи владавине права једноставно не важе. Разлози су увек тривијални, популистички. То су позиви на заштиту неодређених виших интереса, заштиту од злоупотреба и ексцеса власти (који, не споримо, постоје свуда, па и код нас), борбу против корупције, заштиту животне средине (која је од несумњивог значаја, одједном искочила као једина и највиша уставна вредност) и, наравно, на одговорност за повреду Устава једног човека, председника републике, „господара неба и земље”, који је такав у њиховим главама, јер најчешће полазе од себе и оног како они замишљају да би вршили власт или се, ако су на тој власти били, присећају „(не)славних дана своје прошлости”.

Такви политичари недостатак политике, а с тим неретко и радних квалитета, а нарочито креативности, замењују већ годинама једном, можда и једином својом „креацијом”. То је право на непрекидни и неограничени протест („протест поводом било чега, било када и било где”), који се неретко претвара у отворено физичко насиље, уништавање јавне имовине и објеката који имају посебну, не само материјалну вредност за друштво и државу. То је изгледа и „право” на психичко малтретирање не само оних који другачије мисле него и оних који би се у неким стварима можда сложили са њима, дакле, нису, да тако кажемо, „прорежимски оријентисани”, али се не слажу са начином који не преза од призивања и изазивања нереда и хаоса. Тврдим да у Србији највећи број људи жели да остварује своја права, па и политичка, не вређајући права истог квалитета других људи, њихових рођака, комшија, колега и пријатеља. Има и много оних који нису задовољни начином остваривања својих права, али због тога не одустају да та права траже пред надлежним институцијама или у њима.

Ја сам прочитао многе уставе света, али нигде нисам видео да устав познаје право на протест без обзира на време, место, начин и сл. Такво „право”, измишљено од наших појединих опозиционара који не умеју да се боре „кроз институције”, па се због тога позивају на „заробљене”или „непостојеће”институције, има свој пандан у једном другом праву. Ни то право није изричито наведено у уставу, али га сваки демократски устав претпоставља, оно се налази у његовом фундаментуму – то је право на нормалан, пристојан и слободан живот. Уосталом, многи демократски устави, на пример Основни закон Немачке из 1949, али и наш Устав из 2006, говоре о људском достојанству као основној претпоставци за уживање свих других уставом зајемчених права.

У сваком случају, протести и тзв. право на протест изговор су политичара који немају политику и којима, стога, одговара да се ствара једно стање нередовности и неуређености, једно „редовно ванредно стање”, у којем се тврди да институције не функционишу, јер не раде по правилима које су они замислили. Међу њима важи само једно правило: право обавезује само власт; њих не, јер нису власт, а да би то постали, имају право да не поштују право. Речју, они су умислили да су врховни „жреци” који деле лекције о интелигенцији, моралу, о неким вишим „европским” вредностима, али их сами нису научили, јер, чак и кад имају, а многима недостаје формално образовање, немају оно што је суштински важно: поштовање према другима и њиховима правима – да мисле и говоре различито или да просто желе да живе један нормалан живот.

Зато што све више људи живи или се барем свакодневно бори да нормално живи, протести губе снагу, као што су одавно изгубили и смисао. Политичари с визијом немају времена да се баве протестима. Они се баве резултатима, оствареним и предстојећим, који треба да остану и будућим генерацијама. Политичарима без политике, али и без реално веће подршке у бирачком телу, остају протести. Они ће, што се показало и на примеру неких политичара или политичара у покушају, без правог „теренског” рада и рада с људима, остати само у виртуелном свету друштвених мрежа, у којима свако сваког може да подржава, а још више да критикује и вређа. Али то већ није питање „права на протест”, односно уставом зајемченог права на слободу окупљања, већ је питање изналажења делотворних механизама ограничења слободе изражавања мисли у дигитално доба. Сумњам да та тематика много интересује ове професионалне протестанте политичаре.

У стварности, протести као редовни облик „вођења политике” и супститут за непостојање политике су се потрошили. Остаје још да се виче, млатара рукама и другим теловима тела, што свакако отежава живот и рад институцијама, а води неретко опструкцији. Сигурно је, међутим, где не води: не води стицању власти, што је „протестантима”, а обичан народ то добро зна, и једини циљ и кредо. У том смислу, актуелни носиоци власти, али и сви будући, треба према оваквим професионалним политичарима протестантима да се односе како Устав и закон налажу. У циљу превенције имовине и права других, примењивати доследно правом прописане санкције и друге мере. Тако, видимо, раде све западне европске демократије, а ми смо ваљда на европском путу. У свему осталом, ове протестанте треба игнорисати. Уосталом, као што ће их игнорисати и заборавити и политичка историја, кад ова наша садашњост једном то постане.

*редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду