Огревна коњица на Букуљи

Аранђеловац – Уз асфалтни друм што вијуга Букуљом, као на каквој смотри, сложено је на стотине кубних метара дрва. Узаном стазом, недалеко одатле, пролазе два коњића, без водича, самара натоварених цепаницама. Идући за њима, стигосмо на зараван, где је импровизована пијаца огревног дрвета. Купци из града долазе овде јер је роба јевтинија него на пијаци у Аранђеловцу.

– На Букуљи смо већ неколико дана, са неприступачних делова планине извлачимо дрва до пута или чистине где могу да приђу трактори или камиони. Ја сам из села Засеље, општина Котор Варош у Републици Српској. Овде сам са комшијом Радом Тубићем, трудимо се да што више урадимо пре првих снегова – каже нам Миомир Лукић, додајући да од посла ништа не би било да им није њихове коњице – Сокола, Дечка, Рубина, Дората, Лахора, Бећара и Везира. Сваки товар који пренесу тежак је по 200 килограма.

У разговор се укључује и Лукићев комшија Тубић:

– Радимо по читавој Србији. Газда уговара послове са шумским управама, а ми с коњима извлачимо дрва. Дневно пребацимо од 40 до 50 кубних метара. Овим изузетно тешким послом бавим се пуних 25 година. Дешавале су се и незгоде. Баш пре неколико дана, у оближњем селу Гараси, један коњ нам се стропоштао у провалију дубоку стотинак метара, али је, чудом и срећом, остао неповређен. Нажалост, био сам сведок и кад су коњи на планинским беспућима ноге ломили, а зна се шта им онда следује. То су ми били најжалоснији тренуци – вели Раде.

Причају да живе као војници неког давног коњичког пука. Сваког јутра устају у пет, најпре нахране и опреме коње, а тек затим и сами доручкују, а затим правац на „положај”. И тако од свитања до мрака.

– Породице не виђамо по три-четири месеца. Али, не жалимо се, од нечег мора да се живи, месечно може да се заради и до 800 евра – каже нам Миомир, додајући да за свој посао немају наследнике, односно, младима не пада на памет да за хлеб зарађују извлачећи дрва из планинских врлети.

Б. Његован