Ogrevna konjica na Bukulji

Aranđelovac – Uz asfaltni drum što vijuga Bukuljom, kao na kakvoj smotri, složeno je na stotine kubnih metara drva. Uzanom stazom, nedaleko odatle, prolaze dva konjića, bez vodiča, samara natovarenih cepanicama. Idući za njima, stigosmo na zaravan, gde je improvizovana pijaca ogrevnog drveta. Kupci iz grada dolaze ovde jer je roba jevtinija nego na pijaci u Aranđelovcu.

– Na Bukulji smo već nekoliko dana, sa nepristupačnih delova planine izvlačimo drva do puta ili čistine gde mogu da priđu traktori ili kamioni. Ja sam iz sela Zaselje, opština Kotor Varoš u Republici Srpskoj. Ovde sam sa komšijom Radom Tubićem, trudimo se da što više uradimo pre prvih snegova – kaže nam Miomir Lukić, dodajući da od posla ništa ne bi bilo da im nije njihove konjice – Sokola, Dečka, Rubina, Dorata, Lahora, Bećara i Vezira. Svaki tovar koji prenesu težak je po 200 kilograma.

U razgovor se uključuje i Lukićev komšija Tubić:

– Radimo po čitavoj Srbiji. Gazda ugovara poslove sa šumskim upravama, a mi s konjima izvlačimo drva. Dnevno prebacimo od 40 do 50 kubnih metara. Ovim izuzetno teškim poslom bavim se punih 25 godina. Dešavale su se i nezgode. Baš pre nekoliko dana, u obližnjem selu Garasi, jedan konj nam se stropoštao u provaliju duboku stotinak metara, ali je, čudom i srećom, ostao nepovređen. Nažalost, bio sam svedok i kad su konji na planinskim bespućima noge lomili, a zna se šta im onda sleduje. To su mi bili najžalosniji trenuci – veli Rade.

Pričaju da žive kao vojnici nekog davnog konjičkog puka. Svakog jutra ustaju u pet, najpre nahrane i opreme konje, a tek zatim i sami doručkuju, a zatim pravac na „položaj”. I tako od svitanja do mraka.

– Porodice ne viđamo po tri-četiri meseca. Ali, ne žalimo se, od nečeg mora da se živi, mesečno može da se zaradi i do 800 evra – kaže nam Miomir, dodajući da za svoj posao nemaju naslednike, odnosno, mladima ne pada na pamet da za hleb zarađuju izvlačeći drva iz planinskih vrleti.

B. Njegovan