Азбучно порекло европске писмености

После последњег леденог доба (отприлике 10.000 година пре наше ере) створени су погодни услови за живот. Уследио је развој Дунавске цивилизације. На археолошким локалитету Винча на Дунаву и на локалитету села Диспилио на језеру Касторија (у грчком делу Македоније) нађени су словни записи.

Азбучни записи са 26 слова (а понегде и са више слова), који су исписивани пре 5.000 година пронађени су у Средоземљу, норвешким и руским земљама (Криму), Малој Азији (Анадолији)… Староримски, тј. етруски буквари, који су били у употреби пре 3.000 година ређали су слова азбучним редоследом од А до Ш: А, В, Г, Д, Е, F, З, θ, Ж, I, К, Л, М, N, O, П, Р, С, Т, У, Х, Ф, Ц, Ш. У источним земљама у старој ери дописана су и слова Б и Н (И).

Азбука је писмо источне Европе и Хелма (Балкана). Азбука је сачувала и продужила укупан континуитет претхришћанске писмености. Њоме се писало у Византији и православним земљама, а у новој хришћанској ери дописана су слова Ч, Ы,Ъ и двослови: IА, IЕ, IО, IУ. У старосрпској азбуци уписана су слова српских гласова: Ћ, Ђ и Џ. У српском језику Ы је прешло у обично И. После реформе у 19. веку старосрпска азбука ослободила се „сала дебелог Јера” и двослова, а уписана су три нова слова: Ј, Љ и Њ. Српска азбука вратила се старом претхришћанском редоследу слова од А до Ш.

Алфавита је грчка азбука која ређа азбучна слова азбучним редоследом. Слова Б, Ж, Ц и Ш алфавита не користи, јер грчки језик ове европске гласове нема. (Грци нису народ европског порекла – населили су северно Средоземље у првом миленијуму пре наше ере.)

Латиница је писмо које је ширила Римска империја (а касније католичка црква). У првом веку нове ере римски цар Калигула и његови филолози избацили су из старе етруске азбуке следећа слова: Г, Ж, θ, З, Ф, Ш. Европске гласове ових слова латинични језици надокнађују комбинацијама туђих латиничних слова. Латинично слово G из првог века нове ере у латиницама служи гласовима Ђ, Г, Ж, Џ. Многозначно слово С служи гласовима: К, С, Ц, Ч, Ћ. У латиници је промењена функција старог европског слова Е, F и слово F у латиници служи гласу Ф (а слово Ф је избачено). Азбучно слово Х постало је у латиници двоглас КС. Из грчке алфавите позајмљено је слово ипсилон које у латиницама служи гласовима И, Ј, Џ. Позајмљенο грчкο удвојено О, тј омега у облику: W служи у латиницама као дабл ју и допел ве.

„Један језик толико писмена (слова) треба, колико звучића прости све ријечи његове имаду”, записао је 1810. године Сава Мркаљ. Слова су записи гласова. Добро би било када би латинице дописале слова, која недостају гласовима њихових језика. Фонетску латиницу (тј. слово за глас) деца би лако и брзо учила, а вештачка интелигенција би савршено претварала говор у запис и запис у говор. (Бернард Шо је маштао о фонетској латиници енглеског језика.)

Бранка Весић, филолог
Београд