Azbučno poreklo evropske pismenosti

Posle poslednjeg ledenog doba (otprilike 10.000 godina pre naše ere) stvoreni su pogodni uslovi za život. Usledio je razvoj Dunavske civilizacije. Na arheološkim lokalitetu Vinča na Dunavu i na lokalitetu sela Dispilio na jezeru Kastorija (u grčkom delu Makedonije) nađeni su slovni zapisi.

Azbučni zapisi sa 26 slova (a ponegde i sa više slova), koji su ispisivani pre 5.000 godina pronađeni su u Sredozemlju, norveškim i ruskim zemljama (Krimu), Maloj Aziji (Anadoliji)… Starorimski, tj. etruski bukvari, koji su bili u upotrebi pre 3.000 godina ređali su slova azbučnim redosledom od A do Š: A, V, G, D, E, F, Z, θ, Ž, I, K, L, M, N, O, P, R, S, T, U, H, F, C, Š. U istočnim zemljama u staroj eri dopisana su i slova B i N (I).

Azbuka je pismo istočne Evrope i Helma (Balkana). Azbuka je sačuvala i produžila ukupan kontinuitet prethrišćanske pismenosti. Njome se pisalo u Vizantiji i pravoslavnim zemljama, a u novoj hrišćanskoj eri dopisana su slova Č, Ы,Ъ i dvoslovi: IA, IE, IO, IU. U starosrpskoj azbuci upisana su slova srpskih glasova: Ć, Đ i Dž. U srpskom jeziku Ы je prešlo u obično I. Posle reforme u 19. veku starosrpska azbuka oslobodila se „sala debelog Jera” i dvoslova, a upisana su tri nova slova: J, Lj i Nj. Srpska azbuka vratila se starom prethrišćanskom redosledu slova od A do Š.

Alfavita je grčka azbuka koja ređa azbučna slova azbučnim redosledom. Slova B, Ž, C i Š alfavita ne koristi, jer grčki jezik ove evropske glasove nema. (Grci nisu narod evropskog porekla – naselili su severno Sredozemlje u prvom milenijumu pre naše ere.)

Latinica je pismo koje je širila Rimska imperija (a kasnije katolička crkva). U prvom veku nove ere rimski car Kaligula i njegovi filolozi izbacili su iz stare etruske azbuke sledeća slova: G, Ž, θ, Z, F, Š. Evropske glasove ovih slova latinični jezici nadoknađuju kombinacijama tuđih latiničnih slova. Latinično slovo G iz prvog veka nove ere u latinicama služi glasovima Đ, G, Ž, Dž. Mnogoznačno slovo S služi glasovima: K, S, C, Č, Ć. U latinici je promenjena funkcija starog evropskog slova E, F i slovo F u latinici služi glasu F (a slovo F je izbačeno). Azbučno slovo H postalo je u latinici dvoglas KS. Iz grčke alfavite pozajmljeno je slovo ipsilon koje u latinicama služi glasovima I, J, Dž. Pozajmljenο grčkο udvojeno O, tj omega u obliku: W služi u latinicama kao dabl ju i dopel ve.

„Jedan jezik toliko pismena (slova) treba, koliko zvučića prosti sve riječi njegove imadu”, zapisao je 1810. godine Sava Mrkalj. Slova su zapisi glasova. Dobro bi bilo kada bi latinice dopisale slova, koja nedostaju glasovima njihovih jezika. Fonetsku latinicu (tj. slovo za glas) deca bi lako i brzo učila, a veštačka inteligencija bi savršeno pretvarala govor u zapis i zapis u govor. (Bernard Šo je maštao o fonetskoj latinici engleskog jezika.)

Branka Vesić, filolog
Beograd