Заслужена почаст

Текст који је поводом смрти Марка Валока објављен у вашем угледном листу, 1. октобра, aутора Ивана Цветковића пробудио је и код мене многа сећања из тога времена које они који га нису преживели тешко могу разумети. Натпис о Валоку је уравнотежен и даје слику његове скромне, опште људске природе. Тачно, био је заиста велики фудбалер и посебно надарени реализатор, али био је и један од јасних симбола узлета и ширења фудбала, али и других спортова у годинама након Другог светског рата. Пажњу ми је привукао један податак – 1959. одиграо је последњу утакмицу за свој Партизан и дао последњи гол и то последњи у старим дресовима! Мој верзиранији пријатељ ме је неколико месеци касније успут упитао, мислећи на нове дресове: „Личе ли ти да су мало више бечки?”.

 Иначе, имао сам прилике да у дечачким данима гледам Валока, али сам се са њим сусрео тек 1977. у време историјске утакмице Румунија – Југославија у Букурешту. Мислим да ће за ваше цењене читаоце то бити и најинтересантније. Играло се на војном стадиону „Стеуа”. Наши навијачи у већини били су смештени у хотелу „Доробанци” на 100 метара од наше амбасаде. Играчи су имали ручак у амбасади (наше супруге понудиле су, свака понаособ, нешто што најбоље припрема – лагана супица, пире и лака шницла, салата), а потом и посебну психолошку припрему у замраченој сали амбасаде.

Од самог јутра наша застава стајала је испред хотела „Доробанци” са натписом наших навијача: „Живот дамо, плаве не дамо!”.

Утакмица је била заиста сензационална (6:4 за нас). Био сам у почасној ложи, лево од мене у другом реду био је совјетски амбасадор. Видео сам да пажљиво прати моје реаговање на голове, а када сам спонтано поскочио са узвиком „Гол!”, приметио сам да се са разумевањем осмехнуо.

Важан детаљ: У певању наше химне видљиво је учествовао и део Срба из Румуније, а на крају, пљесак је долазио чак из дела трибине где су се полако, дисциплиновано удаљавали Румуни у војним униформама.

Сматрам да је Валокова тактика да се мора дати гол више била

исправна и да то можда није било довољно схваћено.

Владимир Станимировић,
Нови Београд