Држави потребан општи колективни уговор

Колективних уговора има у свим делатностима јавног сектора, али кључне одлуке о материјалном положају и зарадама запослених не доносе се у процесу колективног преговарања, нити се о томе питају синдикати, већ се то ради кроз доношење закона. За разлику од јавног сектора, у приватном је још неповољнија ситуација, јер он већ деценијама није покривен ни гранским колективним уговорима, а и у појединим делатностима, област зарада и других примања сведени су само на решења из Закона о раду. Због тога је Веће Савеза самосталних синдиката Србије, уз подршку УГС „Независност”, одлучило да покрене иницијативу за закључивање општег колективног уговора који Србија нема већ 13 година. Иницијатива је упућена на адресу Уније послодаваца Србије.

Зашто је неопходан општи колективни уговор у Србији?

– У тренутној ситуацији изразитих секторских неједнакости, промена на тржишту рада изазваних недостатком домаће радне снаге и приливом све већег броја иностраних радника, такав уговор имао би правно дејство на територији целе државе. Истовремено, генерално би утицао на правну сигурност свих запослених, независно од послова које обављају. Омогућавао би уједначавање услова рада и смањење великих међугранских разлика у економском и социјалном положају запослених – наводи Душко Вуковић, потпредседник савеза.

Општим колективним уговором, као и свим наредним, уговарају се права запослених у већем обиму, него у закону. То је корист за раднике, јер тиме општи колективни уговор иде корак даље од закона, подсећа Вуковић.

– Његовим усвајањем би се обезбедила праведнија расподела, унапредили услови рада и омогућилa достојанствена материјална и социјална позиција радника. Унапредио би економски положај и стандард запослених, јер би конкретније регулисао питања која се односе на утврђивање висине основних зарада и других примања и накнада зарада. Допринео би, и нормативно и практично, већој друштвеној кохезији и очувању социјалног мира – набраја он.

Србија већ више од 13 година нема Општи колективни уговор. Крајем априла 2008. потписан је последњи, а до краја те године тадашњи министар рада Расим Љајић донео је одлуку о његовом проширеном дејству на све послодавце. Међутим, када је требало да почне да се примењује, од 1. јануара 2009, Унија послодаваца Србије покренула је поступак отказа. Заузела је став да би даља примена Општег колективног уговора, у условима светске економске кризе, имала неповољан утицај на социјалну и финансијску стабилност државе, као и негативне последице на већину послодаваца, чему су свесрдну подршку дале и друге послодавачке организације.

Криза изазвана овим потезима уније покушана је да буде решена потписивањем Споразума о даљем развоју социјалног дијалога, након чега је унија повукла свој отказ. Потписан је Анекс два Општег колективног уговора, којим је регулисано да се примена одредаба Општег колективног уговора које се односе на финансијске обавезе послодавца привремено одлажу. Ове одредбе никада нису ступиле на снагу, а Општи колективни уговор престао је да важи истеком рока 2011. године.

Нето просечна зарада је 97.835 динара

Према последње објављеном статистичком податку за јул ове године, просечна нето зарада износи 97.835 динара, али, рецимо, просечна зарада у делатности припремања и послуживања хране је 55.842 динара, личних услужних делатности 54.178, трговине на мало 68.409 динара.

– Поједини сектори и делатности премашују све ове просечне износе, па неко има и више од 200.000 динара зараду. Процене у неједнакости у платама иду до 1 према 10, што су енормне неједнакости чак и у развијеним економијама – сматра Вуковић.