Престоница сузама не верује

Крагујевац – Залуд теби Београде хвала, када ти је Крагујевац глава – певало се овде још дуго након што је 1841. године кнез Михаило Обреновић за престоницу Србије одабрао Београд. Наиме, у Крагујевцу се све до 1878. године одржавају седнице Народне скупштине, а са развијеном културном и просветном делатношћу, те отпочињањем производње оружја, централни град Шумадије и даље игра значајну улогу у развоју земље.

Још у то доба је, према речима заменика градоначелника Крагујевца Саше Миленића, постављена "тачна дескрипција и дијагноза проблема на релацији Крагујевац – Београд".

– У књизи "Кнежевина Србија" Милана Ђ. Милићевића, између осталог, пише да постоји једна велика расправа, спор између Београда и Крагујевца. У том спору, каже аутор, Крагујевац је, са својом државотворном традицијом, дефинисан као народна престоница, а Београд као суверен у коме је концентрисана административна, политичка и финансијска моћ. До данас се тај однос, практично, није променио – вели Миленић.Објашњавајући актуелно стање, Миленић наглашава да је "београдизација Србије" погубна и по Београд и по Крагујевац, пошто је "престоница постала отуђена од остатка земље, а цела Србија, због Београда, остала без даха".

"Србија", као што каже Милићевић у својој књизи, "има право себе да види у Београду и да од Београда тражи да он себе види у Србији".– Зато, овде, није реч ни о каквом сукобу, јер Београд је неспорно централни град Србије у свему, већ о потреби да и остатак Србије добије шансу – вели Миленић.

Према Миленићевом мишљењу, довољно је погледати само финансијску страну односа ова два града, па ће се, како каже, видети да је Крагујевац дискриминисан.

– Кад није било ПДВ-а, власници радњи су сваке вечери пазар носили у СДК (Служба друштвеног књиговодства – прим. новинара), а истог часа је сав новац одлазио за Београд. Сада, кад је уведен ПДВ, сав новац се слеже на рачуне београдских централа фирми које постоје у Крагујевцу, док од приватизације предузећа на територији града, Крагујевцу остаје свега пет одсто прихода – каже Миленић у изјави за "Политику".

Такав "однос снага" најбоље, каже заменик градоначелника Крагујевца, дефинише песма Милована Данојлића "Ограда на крају Београда".

– Причу на ту тему увек започињем стиховима те Данојлићеве песме: "С једне стране светле Теразије, а са друге мрак до Мале Азије". То, заправо, говори да је остатак Србије једна велика каљава њива, и то у сваком погледу, а проблем није само финансијске природе, већ много шири и озбиљнији. У питању је немогућност афирмације личности појединца у средини у којој живи. Како сада ствари стоје, сан о срећном животу могуће је остварити само у Београду – сматра Миленић.

Према речима заменика градоначелника Крагујевца, "београдизација Србије" довела је до готово апсолутне дискриминације културних подухвата у Крагујевцу.

– "Јоаким фест" и "Јоаким интерфест" спадају у сам врх српске позоришне уметности, али се о њима у осветљеном Београду мало зна. Медијска пажња и рецепција која се посвећује културним манифестацијама у престоници јесте нешто што се подразумева, а овде је потребно учинити вишеструке напоре да би се остварио и најмањи резултат те врсте.

Још гора ситуација је у крагујевачком спорту, који годинама не успева да се извуче из кризе. Потпредседник Скупштине града Јован Павловић Бојаџић, коме је у задатак, како каже, пало да "решава нерешиве проблеме", тврди да је однос државе према крагујевачком спорту "најблаже речено, катастрофалан".

– Фудбалски клуб "Раднички" не може да састави пристојан тим, а у Београду игра 50 квалитетних крагујевачких фудбалера, пошто сви виде да је успех и одлазак у Европу могућ само у и из престонице. Ствар би била другачија да наши клубови имају добре спонзоре, али државна јавна предузећа финансирају само београдске клубове – вели Павловић.

На питање каква је сарадња са Министарством за пољопривреду, Снежана Живановић-Катић, главни градски агроном, кратко је одговорила: "Нема сарадње".

– Крагујевац већ три године има највећи аграрни буџет у целој Србији, реч је о милион евра, али сарадњу нисмо успели да успоставимо ни са претходним ни са садашњим министром пољопривреде. За овогодишњи, четврти Шумадијски сајам пољопривреде у Крагујевцу добили смо понижавајућих 100. 000 динара, а за разноразне "Купусијаде" и "Гулашијаде" издвајају се далеко већа средства. Звали смо министра да отвори Сајам, али се није појавио ни он, нити било ко од његових сарадника – каже Снежана Катић.

Бране Карталовић

-----------------------------------------------------------

Цензура из централе

Све је већа централизација информација, чак и оних о локалним темама

Краљево - Е, то морате питати наше, горе у централи. Ми нисмо овлашћени.

Да се новинару у провинцији, како се то каже, смучи на живот кад чује такав одговор, а често је у таквој прилици. Нема теме која није "велика тајна" у огранцима већине државних предузећа, установа и институција у унутрашњости Србије. Ваљда "генерална" руководства процењују да је у провинцији мало кадрова који "умеју" са новинарима и због очувања угледа фирме важи строга забрана пружања било каквих информација. Тако, уместо да у овим "транспарентним" годинама настајање разних агенција, служби, управа за односе са јавношћу иде у прилог те отворености и лакшег приступа информацијама то, како смо и раније писали, поприма сасвим други смисао, као да је циљ што вештије прикривање информација и тежња да се новинари што елегантније "откаче".

Такву појаву посебно подстиче поменута "централизација" информација, боље речено извора информација. Примера ради, недавно је у једном бањском туристичком центру лакше болове у стомаку добило више гостију. Републичка санитарна инспекција, односно одељење у Рашком округу наложило је анализу узорака хране како би се утврдило да ли је евентуално било тровања. Стручњаци су анализу брзо обавили, али овдашњи инспектори нису хтели нити су смели да новинарима саопште резултате. Адреса на коју су нас упутили била је "централа" у Београду, чак су упорнијим новинарима саветовали да сачекају, тврдећи да ће резултати бити објављени на сајту надлежног министарства. Такође, ту скоро, занимала нас је тема служења војног рока. Затражили смо разговор са представницима Војног одсека у Краљеву и добили одговор да су они, иако за то питање компетентни, развлашћени у погледу давања података за јавност и упутили нас на адресу војне управе за односе са јавношћу у Београду. Уместо одобрења "развлашћенима" да разговарају, предочена нам је таква, давно превазиђена, процедура у смислу писаног захтева, унапред постављених питања, као да је реч о најстроже чуваној војној тајни. Слична су и искуства локалних новинара у такозваним одељењима државних служби, попут пореске управе, финансијске полиције, царине, одељења Агенције за приватизацију, дирекција и разних огранака већих јавних предузећа, а тек филијала банака… Примера ради, у краљевачком делу "Телекома" постоји чак и служба за односе са јавношћу, али су и њима "уста затворена", све док из Београда не добију одобрење да јавно проговоре.

Тако је, углавном, адреса извора информација - Београд, односно службе у централама институција, установа, органа и предузећа, где "седе" људи са овлашћењима за односе са јавношћу иако тамо, почесто, са конкретним темама, везаним баш за одређену општину, обично нису ни упознати. Због тога је "процедура" информисања јавности и те како компликована. Обично се то одвија тако што се најпре портпарол  упозна са темом и питањима. Затим затражи времена да се о томе распита, најчешће у телефонском разговору са "развлашћенима" у провинцији, па тек онда, кроз неколико сати или дана, новинар може да се јави да добије стручно "обрађену и упаковану" информацију. За свако додатно питање процедура се понавља, све док и најупорнији не "не дигну руке".

Добро, рећи ће многи, нису тако ни важне све те муке новинара, али је реч о појави "пресушивања" извора информација у унутрашњости Србије, односно њиховој концентрацији у метрополи и, што је још опасније, отуда се почесто саопштава "обрађена" истина, штура информација или се чак на путу од извора у Београду до знатижељника у унутрашњости негде и "загуби".

Мирољуб Дугалић

-----------------------------------------------------------

Без права, пара и слоге

Заједница провинцијских општина и градова Србије распала се на првим изборима

Лучани - Представници 23 српске општине, од Бољевца до Новог Пазара и од Рашке до Богатића, основали су у Лучанима, априла прошле године, Заједницу општина и градова централне Србије, састали се неколико пута и ускоро дигли руке од новог удружења. Замишљена као брана доминацији престонице у друштвеном животу Србије, Заједница није преживела ни прве изборе, јануарске.

- Изневерили су нас Драган Марковић Палма, Верољуб Стевановић и Сулејман Угљанин јер су се пред изборе прикључили коалицији ДСС - НС, одневши и народњачки назив. Ми смо пре тога, с правом, себе крстили народњацима јер су форум ЗОГ-а чинили председници општина из провинције, једини актери политичког живота, уз председника Републике, које је по имену и презимену изабрао народ - каже за "Политику" Слободан Јоловић, председник општине Лучани.

Политички прваци из централног дела Републике нису били задовољни саставом и радом већ постојеће Сталне конференције градова, проценивши да је под превеликим утицајем ДС, док је у Председништву СКГ, од општина средишне Србије, представника имао само Ражањ.