Српски језик би морао да добије статус службеног

Очекивао сам да ће проценат Срба у Црној Гори износити око 37 одсто по националности и око 52 одсто по језику. Тиме би Срби били апсолутна већина према матерњем језику. Притом, да је попис одржан 2021. кад му је био и термин – у време највећег српског расположења у Црној Гори после литија и изборне победе над Демократском партијом социјалиста – отприлике би пописни резултати и били такви. Показало се да је у наредним годинама неко намерно релативизовао идентитет да број Срба у Црној Гори не би био „превисок”.

Резултати које је 15. октобра 2024. објавио Монстат дали су нешто другачију етничку и језичку слику Црне Горе. С тим у вези, Срба у Црној Гори има 33 одсто, док је тзв. црногорска нација заступљена с 41 одсто укупне популације. Када је реч о матерњем језику, српским говори 43,2 одсто становника Црне Горе, а тзв. црногорским 34,5 одсто грађана.

У односу на попис становништва 2011. године, српска националност порасла је за четири одсто, док је такође за четири одсто опала тзв. црногорска националност. Српски идентитет је у расту, а тзв. црногорски у паду. Заустављен је процес асимилације и намере Ђукановићевог режима да Србе користи као ресурс односно биолошку масу за конверзију у тзв. црногорску нацију.

Када се узму у обзир идентитетске одреднице изражене на попису 2023. године – српски идентитет је најбројнији у Црној Гори. Испољавање српског идентитета је за два одсто јаче од исказивања било ког вида сепаратног црногорског идентитета. Притом, немали број муслимана одабрао је тзв. црногорски национални и језички идентитет и тиме појачао ову заједницу.

Даље, упоређивањем броја припадника српске националности и говорника српског матерњег језика, уочава се да је десетак процената грађана Црне Горе одабрало дуални идентитет, да буду „национални Црногорци који говоре српским матерњим језиком”. Реч је о популацији која има српски идентитет, али нема довољно храбрости да у националном смислу то и истакне.

Да су се дуалисти изјаснили као Срби, данас би српски народ и по националности био најбројнији у Црној Гори, као што је најбројнији према матерњем језику. Надајмо се да ће пораст српске националности у Црној Гори охрабрити дуалисте да се изјасне као Срби. Довољно је да само око пет одсто дуалиста на попису 2031. одабере српску националност да би национално изјашњени Срби били највећа етничка група у Црној Гори.

У сваком случају, 33 одсто грађана Црне Горе српске националности и српског језика представља стабилну етничку заједницу која се трајно определила да следи и негује изворни историјски идентитет Црне Горе, из времена када је ова држава под династијом Петровић Његош била национална држава српског народа. То су Срби као и сви остали Срби у Републици Србији, Републици Српској, нашем окружењу и нашем расејању.

Српски народ у Црној Гори је за сада стабилизовао идентитет на врло трусном и угроженом простору. Око 200.000 припадника тзв. црногорске нације који говоре тзв. црногорским језиком знатна су мањина у односу на суседних седам милиона Срба.

Будући да је српски језик сасвим већински у Црној Гори, притом и једини историјски језик на том простору, логично би било да у Уставу Црне Горе буде нормиран као службени. Нажалост, у сегрегационистичком Уставу Црне Горе (2007), који су донели Демократска партија социјалиста и сателитске странке, само је тзв. црногорски језик службени, иако је реч о мањинском језику и тада и сада.

Процес промене Устава Црне Горе је сложен. Остаје да видимо хоће ли српске странке и грађанске странке, заједно с грађанима на референдуму, успети да промене Устав Црне Горе како овај државни акт више не би био сегрегационистички према српском народу, иако су Срби једина историјска нација у Црној Гори и државотворни народ.

Политичке кухиње Беча, Будимпеште, Загреба, Рима, Ватикана, комунистичке Москве, Вашингтона и Брисела – свака у своје време – допринеле су томе да од српства у Црној Гори отпадне део становништва. Ови центри су једни од других преузимали идеје и намере да униште српски идентитет Црне Горе. Политичким одлукама италијанског окупатора (1941) и Комунистичке партије Југославије (1945) установљена је тзв. црногорска нација. Дакле, тзв. црногорска нација није створена у слојевима историјског времена већ је вештачка.

Тиме је настављен процес који вековима траје на западном простору српског народа – од Лике до Црне Горе – да од Срба отпада становништво које креира идентитет радикално супротстављан изворном српском. У Лици, Далматинској загори, западној Херцеговини, па и Славонији, бројни Срби су конвертовали у радикални хрватски идентитет, а у Босни и Херцеговини знатан део Срба примио је муслиманску веру и тако исламизовани чак девет пута су у последњих век и по мењали национални идентитет.

Нама Србима добро су познати процеси конверзије становништва. О томе пише и француски историчар Фернан Бродел, да је динарски простор на Балканском полуострву једно од четири подручја у Европи где се чешће него другде масовније прелазило из идентитета у идентитет. Остала три подручја су Андалузија, Крит и Кавказ.

Но, „етничка салата” Црне Горе – коју поред српске и тзв. црногорске нације чине још Бошњаци, Албанци, Муслимани, Руси, Хрвати и други – данас највише подсећа на Либан. Неко би рекао да је Црна Гора грађанско друштво, а неко да је то подељено друштво и да се борба идентитета наставља. Друге европске државе са сложеном етничком сликом су конфедерализоване или федерализоване: садрже републике, ентитете, покрајине, кантоне.

Ровитост динарског простора увек се мора имати у виду. Без познавања ових историјских процеса не може бити озбиљне државне политике. Од Црне Горе никада не смемо одустати. Србима у Црној Гори и даље је потребна подршка Срба из Републике Србије и Републике Српске. Ми Срби смо један и недељив народ. Србија, Република Српска и Црна Гора треба да створе јединствену државу.

*Историчар