Нова линија раздвајања два европска света

Западна војна алијанса НАТО, могла би ускоро да се нађе на граници са Русијом. Али не на оној коју су доскоро замишљали у Бриселу и Вашингтону, са Украјином под својом контролом, него на оној другој, која ову бившу совјетску републику још увек дели од Пољске, Чешке, Мађарске, Румуније…, некадашњих савезница у оквирима некадашњег тзв. источног блока, односно Варшавског пакта. Другим речима, нова линија раздвајања два европска света могла би лако да буде на штету оног – западног.

Најновија дешавања на украјинском фронту где руска војска има видљиву војну премоћ, окретање пажње светске јавности другим ратним жариштима, пре свих на Блиском истоку, економске невоље које су се надвиле над Европом, неизвесност новембарских председничких избора у САД, пажњу света, до сада резервисану за украјинског председника Володимира Зеленског, преусмеравају у другим правцима. Ако је једна природна невоља, попут урагана на Флориди, утицала да први човек у Вашингтону једноставно окрене леђа свом источноевропском пулену са којим је требало да се састане у Рамштајну, јасно је да се најмоћнија војна сила на свету, на неки начин, дистанцирала и од Европе.

Западна помоћ Украјини свакако неће пресушити преко ноћи. Али већ сада је уочљиво да је она све мања, селективнија, и што је најважније, све невољнија. Јер, да се не лажемо, ни оно што је до сада урађено није учињено из алтруизма. Једноставно, свако је за себе налазио у томе неку корист. Било тренутну, било на дуге стазе.

Онога часа када је могућност враћања дугова озбиљно доведена у питање, почело је и усклађивање апетита. Чак ни најава Зеленског према којој је вољан широм да отвори врата финансијерима из западних земаља, и малтене им као кључну надлежност преда управљање украјинским ресурсима, није произвела жељени ефекат. Страх од сусрета са компликованом власничком структуром, наслеђеном из совјетских времена, додатно је онерасположила потенцијалне инвеститоре.

Према писању америчког магазина „Милитари воч”, Украјина је већ сада умногоме зависна од помоћи коју јој пружа Запад. Ово се не односи само на снабдевање оружаних снага, већ и на издашно финансирање државних расхода попут исплате пензија, обезбеђивања снабдевања електроенергентима… Истовремено, домаћа привреда, која је и пре почетка руске специјалне операције била далеко испод нивоа продуктивности из времена Совјетског Савеза, никако да оправда некадашњи реноме. Посебно металска и њој придружене гране индустрије.

А руске ракете падају, углавном, на инфраструктурне објекте, саобраћајнице, енергетска постројења… Украјински званичници не крију да је уништено 90 одсто ресурса за снабдевање топлотном и електричном енергијом. Западна помоћ, по њима, ни из далека не може да надомести све што је током ратних операција отишло у прах и пепео.

Према званичним подацима, Украјина је 2021. заузимала 14. место у свету у преради гвожђа, што је наследила још из совјетских времена. Разбуктавање ратних дејстава спустило је металску индустрију земље на глобалној листи чак на 24 позицију. Повратак на некадашњи ниво производње практично је онемогућен анексијом Донбаског рејона од стране Русије, а шансе да се нешто у том смислу промени су минималне.

„Милитари воч” наводи: „На таласу пораза Војске Украјине на неколико фронтова и муњевитог уништења елитног контингента баченог почетком августа у битку за Курску област, консензус у западном свету постепено клизи у крајње песимистичке прогнозе у смислу евентуалних будућих заједничких војних акција против Русије. Прецизније речено, продор руске војске у област Донбаса, преузимање градова и привредних субјеката животно важних за опстанак остатка украјинске економије, могао би утицати на потпуно одустајање НАТО-а од уплитања у овај рат.

И ту се враћамо на почетак текста. Западна војна алијанса и Русија могле би се лако наћи очи у очи на међи коју ниједна страна није заиста желела. Русија стога што би изгубила значајну бафер зону према западном супарнику, а алијанса зато што би се нашла директно сучељена са својим архипротивником од којег страхује од првог дана од свог оснивања 1949. године.

Није тешко замислити на шта би личила граница преко које би се гледала два супротстављена света, како би текао живот у природним ресурсима најбогатијем и привредно најважнијем делу Старог континента, каква би комуникација била успостављена између људи две стране натераних на стално међусобно неповерење „ојачано” свакодневним присуством до зуба наоружаних припадника две армије. Садашња кризна подручја, расута свуда по свету, чинила би се као дечја игра, а нуклеарна претња била би свакодневица.

Тога су најсвеснији у Европи притиснутој економским и сличним невољама, као и милионима избеглица и миграната из Украјине и других делова света, а који су се у тој игри нашли управо бежећи од ратова.