Nova linija razdvajanja dva evropska sveta

Zapadna vojna alijansa NATO, mogla bi uskoro da se nađe na granici sa Rusijom. Ali ne na onoj koju su doskoro zamišljali u Briselu i Vašingtonu, sa Ukrajinom pod svojom kontrolom, nego na onoj drugoj, koja ovu bivšu sovjetsku republiku još uvek deli od Poljske, Češke, Mađarske, Rumunije…, nekadašnjih saveznica u okvirima nekadašnjeg tzv. istočnog bloka, odnosno Varšavskog pakta. Drugim rečima, nova linija razdvajanja dva evropska sveta mogla bi lako da bude na štetu onog – zapadnog.

Najnovija dešavanja na ukrajinskom frontu gde ruska vojska ima vidljivu vojnu premoć, okretanje pažnje svetske javnosti drugim ratnim žarištima, pre svih na Bliskom istoku, ekonomske nevolje koje su se nadvile nad Evropom, neizvesnost novembarskih predsedničkih izbora u SAD, pažnju sveta, do sada rezervisanu za ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog, preusmeravaju u drugim pravcima. Ako je jedna prirodna nevolja, poput uragana na Floridi, uticala da prvi čovek u Vašingtonu jednostavno okrene leđa svom istočnoevropskom pulenu sa kojim je trebalo da se sastane u Ramštajnu, jasno je da se najmoćnija vojna sila na svetu, na neki način, distancirala i od Evrope.

Zapadna pomoć Ukrajini svakako neće presušiti preko noći. Ali već sada je uočljivo da je ona sve manja, selektivnija, i što je najvažnije, sve nevoljnija. Jer, da se ne lažemo, ni ono što je do sada urađeno nije učinjeno iz altruizma. Jednostavno, svako je za sebe nalazio u tome neku korist. Bilo trenutnu, bilo na duge staze.

Onoga časa kada je mogućnost vraćanja dugova ozbiljno dovedena u pitanje, počelo je i usklađivanje apetita. Čak ni najava Zelenskog prema kojoj je voljan širom da otvori vrata finansijerima iz zapadnih zemalja, i maltene im kao ključnu nadležnost preda upravljanje ukrajinskim resursima, nije proizvela željeni efekat. Strah od susreta sa komplikovanom vlasničkom strukturom, nasleđenom iz sovjetskih vremena, dodatno je oneraspoložila potencijalne investitore.

Prema pisanju američkog magazina „Militari voč”, Ukrajina je već sada umnogome zavisna od pomoći koju joj pruža Zapad. Ovo se ne odnosi samo na snabdevanje oružanih snaga, već i na izdašno finansiranje državnih rashoda poput isplate penzija, obezbeđivanja snabdevanja elektroenergentima… Istovremeno, domaća privreda, koja je i pre početka ruske specijalne operacije bila daleko ispod nivoa produktivnosti iz vremena Sovjetskog Saveza, nikako da opravda nekadašnji renome. Posebno metalska i njoj pridružene grane industrije.

A ruske rakete padaju, uglavnom, na infrastrukturne objekte, saobraćajnice, energetska postrojenja… Ukrajinski zvaničnici ne kriju da je uništeno 90 odsto resursa za snabdevanje toplotnom i električnom energijom. Zapadna pomoć, po njima, ni iz daleka ne može da nadomesti sve što je tokom ratnih operacija otišlo u prah i pepeo.

Prema zvaničnim podacima, Ukrajina je 2021. zauzimala 14. mesto u svetu u preradi gvožđa, što je nasledila još iz sovjetskih vremena. Razbuktavanje ratnih dejstava spustilo je metalsku industriju zemlje na globalnoj listi čak na 24 poziciju. Povratak na nekadašnji nivo proizvodnje praktično je onemogućen aneksijom Donbaskog rejona od strane Rusije, a šanse da se nešto u tom smislu promeni su minimalne.

„Militari voč” navodi: „Na talasu poraza Vojske Ukrajine na nekoliko frontova i munjevitog uništenja elitnog kontingenta bačenog početkom avgusta u bitku za Kursku oblast, konsenzus u zapadnom svetu postepeno klizi u krajnje pesimističke prognoze u smislu eventualnih budućih zajedničkih vojnih akcija protiv Rusije. Preciznije rečeno, prodor ruske vojske u oblast Donbasa, preuzimanje gradova i privrednih subjekata životno važnih za opstanak ostatka ukrajinske ekonomije, mogao bi uticati na potpuno odustajanje NATO-a od uplitanja u ovaj rat.

I tu se vraćamo na početak teksta. Zapadna vojna alijansa i Rusija mogle bi se lako naći oči u oči na međi koju nijedna strana nije zaista želela. Rusija stoga što bi izgubila značajnu bafer zonu prema zapadnom suparniku, a alijansa zato što bi se našla direktno sučeljena sa svojim arhiprotivnikom od kojeg strahuje od prvog dana od svog osnivanja 1949. godine.

Nije teško zamisliti na šta bi ličila granica preko koje bi se gledala dva suprotstavljena sveta, kako bi tekao život u prirodnim resursima najbogatijem i privredno najvažnijem delu Starog kontinenta, kakva bi komunikacija bila uspostavljena između ljudi dve strane nateranih na stalno međusobno nepoverenje „ojačano” svakodnevnim prisustvom do zuba naoružanih pripadnika dve armije. Sadašnja krizna područja, rasuta svuda po svetu, činila bi se kao dečja igra, a nuklearna pretnja bila bi svakodnevica.

Toga su najsvesniji u Evropi pritisnutoj ekonomskim i sličnim nevoljama, kao i milionima izbeglica i migranata iz Ukrajine i drugih delova sveta, a koji su se u toj igri našli upravo bežeći od ratova.