Наши непријатељи поново ће се плашити Америке

Овогодишња председничка кампања у Америци специфична је по много чему. Од повлачења из изборне трке Џоа Бајдена у јулу, првог таквог случаја од времена Линдона Џонсона, који је одустао у марту 1968. године, до два неуспела атентата на републиканског кандидата Доналда Трампа. И прошлонедељног потенцијалног трећег покушаја убиства, које је осујетила калифорнијска полиција. Ипак, први атентат на митингу у Пенсилванији 13. јула, када је двадесетогодишњи нападач Томас Метју Крукс ранио Трампа и убио једног члана публике, оцењен је као најтежи покушај убиства америчког председника или кандидата од 1981. године, када је рањен тадашњи шеф државе Роналд Реган.

Како у разговору за „Политику” истиче Гавин Вакс, председник Клуба младих републиканаца Њујорка, све више бирача постаје свесно да су демократе одговорне за политички хаос у земљи, било путем медија, било путем сопствених чланова партије.

„Они су радикализовали људе својим реториком и понашају се тачно онако како се власт понаша кад се осећа да је изнад критике”, каже Вакс.

Анкете показују да је једно од кључних питања за бираче у САД стање демократије у земљи. Како би „владавина народа” изгледала под Трампом, кога медији наклоњени супарничкој странци описују као аутократу, а како под Камалом Харис?

Демократија каква је прописана нашим Уставом, има много веће шансе да опстане под председником Трампом него под Камалом Харис. Већ сто година раст бирократске државе удаљава САД од њене демократије, а када наша супарничка странка и медији причају о томе, они у ствари говоре о свом праву на владање. Понашају се као да су морално овлашћени да управљају овом земљом, али њихов стисак моћи слаби. Не могу да поднесу чињеницу да је, упркос њиховим највећим напорима, Трамп популарнији него икада раније.

Ако Трамп победи на изборима, како ће то утицати на позицију САД у свету и односе с Русијом и Кином?

Наши непријатељи, укључујући Русију и Кину, поново ће поштовати и плашити се Америке. И без обзира како на то гледају неки наши савезници, то ће бити добро и за њих. Други мандат Трампа драматично ће стабилизовати свет који се последње четири године налази у хаосу.

Постоје и друга важна међународна питања, попут Тајвана. Пре две године, Бајден је одговорио потврдно на питање да ли би бранио Тајван у случају кинеског напада. Шта би урадио Трамп?

Његова политика је пројектовање снаге и озбиљности у иностранству како би се избегла потреба за интервенцијом. Одбрана Тајвана много је вероватнија под председниковањем Камале Харис, јер смо последње четири године одавали утисак слабости и неозбиљност. Једини начин да обновимо међународни мир и безбедност јесте избор Трампа. Он је у првом мандату постигао историјске споразуме и напредак ка глобалном миру, показавши отвореност према међународној дипломатији. Обновио је нашу војску након деценију и по непрестаних ратова, што је потом увелико поткопано у Бајденовој администрацији: од неуспеха у повлачењу из Авганистана, преко „воук” политичке агенде до Стејт департмента који је постао предмет подсмеха и граница које су постале непостојеће.

Трамп је више пута рекао да ће ако постане председник окончати рат у Украјини за 24 сата, али није навео како...

Почетак решења виђен је крајем прошлог месеца када се председник Украјине Володимир Зеленски састао са Трампом у Њујорку. Чињеница је да је овај рат трагедија која се могла избећи. Трамп је реалиста и ситуација на терену захтева реалистичан поглед, а не идеализам који води ка још већој смрти. Да ли ће рат бити решен за 24 сата? Вероватно не, али свако ко је видео достигнућа Трампове спољне политике током првог мандата не би требало да сумња у његову одлучност и озбиљност на том пољу. Тренутно се налазимо у ситуацији која је најближа рату између великих сила још од 1962. године. То захтева Трампову чврсту руку, јер је он био наш најбољи председник о питању спољне политике још од Ричарда Никсона.

Због два велика рата у свету колико ће западни Балкан бити у фокусу америчке спољне политике?

Сигуран сам да ће Блиски исток и Украјина бити главни фокус нове администрације ко год победи на изборима. Ситуација на Балкану се можда загрева и интензивира, али у овом тренутку још није главна тема у америчкој политичкој сфери.

Медији у Европи пишу о томе да би савез између САД и ЕУ под Камалом Харис остао на нивоу најближих партнера, док би Трамп подржавао крајње десничарске партије широм континента. Како оцењујете ове анализе?

Мислим да они имају политичку агенду, приказујући здраворазумске националне популистичке покрете као „крајње десничарске”. Али то више не пије воду. Посебно не функционише код младих који виде да постају странци у сопственим земљама, док илегални мигранти подривају смисао граница и држављанства. Такав глобалистички модел ЕУ је пропао. Тај неуспех повезује Трампов популистички покрет у Америци са популистичким покретима који постоје и настављају да расту у свакој земљи у Европи тренутно.

На претходним изборима републиканци су победили међу белим бирачима, али су имали мање гласова од демократа међу црном, латиноамеричком и азијском популацијом. С обзиром на то, да ли сте забринути за будућност странке због растућег броја миграната у САД?

Тенденције су важне. Републиканци су у више узастопних избора остваривали добитке код сваке групе, сем код жена са факултетским образовањем из предграђа. Аргумент да су демографске промене судбоносне није нов. Заправо, то је политичка библија демократа у последње две деценије. Илегална миграција је значајно поделила земљу и то се сада демократама обија о главу. Они транспарентно бирају странце пре Американаца, и то ће све више отуђивати бираче ‒ брже него што демократе могу незаконито да региструју неграђане (оне који нису држављани) или чекају деценијама да они добију наше држављанство и постану њихови гласачи. На пример, Бајденово Министарство правде тренутно тужи државу Алабаму која брише неграђане са својих бирачких спискова. Оно што је вероватније јесте да ће се добици које су републиканци остварили наставити. Јер други трендови, попут тога да наше породице имају више деце него демократске, и да демократске државе губе становнике, а самим тим и електорске гласове, док наше државе бележе пораст популације, стварају трајну већину с којом републиканци могу владати, не само наредне четири године већ наредне четири деценије.