Најрањивије су „клик-генерације”

Млади данашњице, такозване клик-генерације или дигитални урођеници, који су одрасли уз мобилне уређаје и модерне технологије, превише времена проводе онлајн у сурфовању, типкању, коментарисању, шеровању, листању објава, прегледању статуса... Затрпани су информацијама, рекламама, понудама с екрана које им, пратећи дигиталне трагове које остављају на нету, пласирају разноразни алгоритми. Рањивији су и мање свесни опасности, којих их виртуелни свет неће поштедети а чије се последице у реалности одражавају и на ментални склоп.

– За генерацију зед, а то су рођени између 2000. и 2010. године, чак кажу да су најрањивија, најосетљивија генерација и то се често повезује с тим што су они прва потпуно дигитална генерација. Заиста, преплављени су садржајима, њихове социјалне интеракције у сваком тренутку њиховог, да кажем, реалног односа имају своју манифестацију у дигиталном свету: кад је ко показао интересовање, шта је ко коме фејвовао, да ли је синовао неку поруку, а на њу није одговорио или је оставио само на диливерд, што значи нећу ни да синујем... Све симпатије, антипатије, почетке и крајеве веза повезују са друштвеним мрежама. Стално су на екрану и хиперстимулисани су. До њих дође на хиљаде порука сваког дана, без икаквог увида одраслих, што оставља огроман простор да сами тумаче те поруке чак и када немају за то когнитивну, ни емоционалну зрелост. То их чини рањивим и због тога се све чешће говори да су анксиозност и депресија инкорпориране у њиховој личности – објашњава у разговору за „Политику” психолог Ана Мирковић, директор Института за дигиталне комуникације.

Истраживања показују да су стрес, анксиозност и депресија три кључна проблема са којима се млади код нас носе и то се повезује са дигиталним технологијама. Наша саговорница, као психолог који се бави и комуникацијом на дигиталним медијима, сматра да није баш тако.

– Најлакше можемо да окривимо технологије, али породица, родитељи, пријатељи морају да буду освешћени, а томе и овај ваш пројекат доприноси, да дигиталне технологије не могу да васпитавају децу и младе, не могу да решавају њихове проблеме. Свима нам треба оно што нам је природним кодом дато, а то су загрљаји, осмеси, додир руке, разговор у којем се заиста гледамо, разумемо једни друге. У овом тренутку породице разговарају тако што свако држи и гледа у екран мобилног телефона и буквално са десет одсто капацитета чује оног ко до њега говори. Све што повезујемо са хиперсензибилношћу, анксиозношћу, депресијом и менталним здрављем јесте заправо последица дисбаланса у међуљудским односима. Дакле, технологија је супер ако је користимо правилно, али ако нам потроши већину дана, онда буде велики проблем – појашњава Мирковићева.

Напомиње да не можемо да будемо срећни само захваљујући модерним мобилним уређајима и иновативним технологијама које су нам на располагању, да нас срећнима чине други људи и они су нам потребни да бисмо остварили когнитивне, креативне и све друге капацитете. Друштвене мреже и електронски медији, уколико се претерано користе без критичког промишљања, могу да постану ако не инхибитори, онда скретничари социјалног, емоционалног, моралног развоја у нежељеном правцу. Отуда и питање – да ли се млади данас идентификују с личношћу коју виде у одразу обичног огледала или се идентификују са својим аватаром на разним веб-порталима, односно разноразним филтерима, улепшаним сликама какве махом објављују онлајн? Дилема је и да ли им слику о менталном здрављу креира виртуелни или стварни свет.

– Веома је велики проблем младима да дефинишу свој психосексуални идентитет у адолесцентској фази живота између 14. и 19. године, зато што они никако не могу да повежу свој реални и дигитални идентитет. Реално је да ми прихватимо себе какви јесмо, са свим својим жељама, фрустрацијама, аспирацијама, могућностима и да прихватимо и то да ћемо на себи радити до краја живота. Али дигитални свет захтева „идеалне” стандарде. Сада се све више прича о телесној дисморфији, на пример, то је да морате да будете по стандардима те, на интернету и друштвеним мрежама, пропагиране лепоте. Све је већи тренд да се за тинејџерске рођендане наручују ботокс и силиконске усне и то говори да млади јесу под утицајем порука које им долазе онлајн и да их то чини несигурним, да теже прихватају себе какви јесу. Наша генерација, генерација средње доби, мора да им помогне да разумеју да је највећа лепота бити различит, да није лепота да будете фабриковани, да сви имате исте носеве, косе, усне, гардеробу... – појашњава Мирковићева.

Проблем је што су млади данас под много већим утицајем инфлуенсера, него под утицајем породичних вредности.

– Поново апелујем да се породица више укључи, да се више о томе разговара, да се не осуђује, али да се постављају питања која ће младе инспирисати да размишљају. Рецимо, добро, ја сад променим усне, али шта ако ми се сутра не свиде, као што ми се јуче нису свиђале док су биле природне? Да ли то значи да сваког месеца морам да идем на ремонт усана? – илуструје Мирковићева.

Без критичког става, без постављања питања, млади остају под снажним утицајем, живе у илузији да инфлуенсери, односно људи на интернету само постављају оно што заиста воле и у шта дубоко верују, а нико им не говори да се заправо тако зарађује огроман новац и да 90 одсто таквих садржаја плаћају компаније, закључује наша саговорница.