Najranjivije su „klik-generacije”

Mladi današnjice, takozvane klik-generacije ili digitalni urođenici, koji su odrasli uz mobilne uređaje i moderne tehnologije, previše vremena provode onlajn u surfovanju, tipkanju, komentarisanju, šerovanju, listanju objava, pregledanju statusa... Zatrpani su informacijama, reklamama, ponudama s ekrana koje im, prateći digitalne tragove koje ostavljaju na netu, plasiraju raznorazni algoritmi. Ranjiviji su i manje svesni opasnosti, kojih ih virtuelni svet neće poštedeti a čije se posledice u realnosti odražavaju i na mentalni sklop.

– Za generaciju zed, a to su rođeni između 2000. i 2010. godine, čak kažu da su najranjivija, najosetljivija generacija i to se često povezuje s tim što su oni prva potpuno digitalna generacija. Zaista, preplavljeni su sadržajima, njihove socijalne interakcije u svakom trenutku njihovog, da kažem, realnog odnosa imaju svoju manifestaciju u digitalnom svetu: kad je ko pokazao interesovanje, šta je ko kome fejvovao, da li je sinovao neku poruku, a na nju nije odgovorio ili je ostavio samo na diliverd, što znači neću ni da sinujem... Sve simpatije, antipatije, početke i krajeve veza povezuju sa društvenim mrežama. Stalno su na ekranu i hiperstimulisani su. Do njih dođe na hiljade poruka svakog dana, bez ikakvog uvida odraslih, što ostavlja ogroman prostor da sami tumače te poruke čak i kada nemaju za to kognitivnu, ni emocionalnu zrelost. To ih čini ranjivim i zbog toga se sve češće govori da su anksioznost i depresija inkorporirane u njihovoj ličnosti – objašnjava u razgovoru za „Politiku” psiholog Ana Mirković, direktor Instituta za digitalne komunikacije.

Istraživanja pokazuju da su stres, anksioznost i depresija tri ključna problema sa kojima se mladi kod nas nose i to se povezuje sa digitalnim tehnologijama. Naša sagovornica, kao psiholog koji se bavi i komunikacijom na digitalnim medijima, smatra da nije baš tako.

– Najlakše možemo da okrivimo tehnologije, ali porodica, roditelji, prijatelji moraju da budu osvešćeni, a tome i ovaj vaš projekat doprinosi, da digitalne tehnologije ne mogu da vaspitavaju decu i mlade, ne mogu da rešavaju njihove probleme. Svima nam treba ono što nam je prirodnim kodom dato, a to su zagrljaji, osmesi, dodir ruke, razgovor u kojem se zaista gledamo, razumemo jedni druge. U ovom trenutku porodice razgovaraju tako što svako drži i gleda u ekran mobilnog telefona i bukvalno sa deset odsto kapaciteta čuje onog ko do njega govori. Sve što povezujemo sa hipersenzibilnošću, anksioznošću, depresijom i mentalnim zdravljem jeste zapravo posledica disbalansa u međuljudskim odnosima. Dakle, tehnologija je super ako je koristimo pravilno, ali ako nam potroši većinu dana, onda bude veliki problem – pojašnjava Mirkovićeva.

Napominje da ne možemo da budemo srećni samo zahvaljujući modernim mobilnim uređajima i inovativnim tehnologijama koje su nam na raspolaganju, da nas srećnima čine drugi ljudi i oni su nam potrebni da bismo ostvarili kognitivne, kreativne i sve druge kapacitete. Društvene mreže i elektronski mediji, ukoliko se preterano koriste bez kritičkog promišljanja, mogu da postanu ako ne inhibitori, onda skretničari socijalnog, emocionalnog, moralnog razvoja u neželjenom pravcu. Otuda i pitanje – da li se mladi danas identifikuju s ličnošću koju vide u odrazu običnog ogledala ili se identifikuju sa svojim avatarom na raznim veb-portalima, odnosno raznoraznim filterima, ulepšanim slikama kakve mahom objavljuju onlajn? Dilema je i da li im sliku o mentalnom zdravlju kreira virtuelni ili stvarni svet.

– Veoma je veliki problem mladima da definišu svoj psihoseksualni identitet u adolescentskoj fazi života između 14. i 19. godine, zato što oni nikako ne mogu da povežu svoj realni i digitalni identitet. Realno je da mi prihvatimo sebe kakvi jesmo, sa svim svojim željama, frustracijama, aspiracijama, mogućnostima i da prihvatimo i to da ćemo na sebi raditi do kraja života. Ali digitalni svet zahteva „idealne” standarde. Sada se sve više priča o telesnoj dismorfiji, na primer, to je da morate da budete po standardima te, na internetu i društvenim mrežama, propagirane lepote. Sve je veći trend da se za tinejdžerske rođendane naručuju botoks i silikonske usne i to govori da mladi jesu pod uticajem poruka koje im dolaze onlajn i da ih to čini nesigurnim, da teže prihvataju sebe kakvi jesu. Naša generacija, generacija srednje dobi, mora da im pomogne da razumeju da je najveća lepota biti različit, da nije lepota da budete fabrikovani, da svi imate iste noseve, kose, usne, garderobu... – pojašnjava Mirkovićeva.

Problem je što su mladi danas pod mnogo većim uticajem influensera, nego pod uticajem porodičnih vrednosti.

– Ponovo apelujem da se porodica više uključi, da se više o tome razgovara, da se ne osuđuje, ali da se postavljaju pitanja koja će mlade inspirisati da razmišljaju. Recimo, dobro, ja sad promenim usne, ali šta ako mi se sutra ne svide, kao što mi se juče nisu sviđale dok su bile prirodne? Da li to znači da svakog meseca moram da idem na remont usana? – ilustruje Mirkovićeva.

Bez kritičkog stava, bez postavljanja pitanja, mladi ostaju pod snažnim uticajem, žive u iluziji da influenseri, odnosno ljudi na internetu samo postavljaju ono što zaista vole i u šta duboko veruju, a niko im ne govori da se zapravo tako zarađuje ogroman novac i da 90 odsto takvih sadržaja plaćaju kompanije, zaključuje naša sagovornica.