Потребно нам је ново осећање света

Гошћа 67. међународног београдског сајма књига је и др Наташа Рогеља, словеначки антрополог, научна сарадница Института за миграције при Научно-истраживачком центру Словеначке академије наука и уметности. Објавила је низ антрополошких монографија и чланака, књига за децу и путописа. Вечерас од 18 часова на сајамском штанду „Геопоетике” Наташа Рогеља представиће свој путописни роман „Тринаести месец: Портрети морских номада”, који је написала током седам година пловидбе Медитераном. Тако је учврстила и своју љубав према антропологији, за коју каже да је једна од најкреативнијих наука, у уској вези с архетипом путовања. Пишући о различитим људима које је срела, она проговара и о кризи европске средње класе „чак и ако су ликови као Триша, Том, Фриц релативно привилеговани, имају ’прави’ пасош, плове на таласу разлика између севера и југа”, како каже.

Одлука да путујете Медитераном с породицом пре свега је храбра. Како сте се одлучили на такав корак и у ком тренутку сте прекинули с путовањем?

Не бих рекла да сам храбра, напротив. Много брига је путовало са мном кад смо први пут испловили из Корчуле према Грчкој. Али када данас разговарам с људима који би желели да крену на такав пут а не могу да се одлуче, чини ми се да је била свеједно потребна нека врста храбрости. Пратећи људе који су, као и ми, живели, путовали и радили на једрилицама по Медитерану, приметила сам да, поред великих жеља и очигледних узрока, сви имају и неки конкретан, мало мање јуначки, да тако кажем, мотив, који их је гурнуо на пут. Развод, превремено пензионисање, губитак посла, болест, смрт у породици итд. Наш разлог је, између осталог, био и то што сам после доктората остала без посла. Како сам написала у књизи: „На платну ствари које се подразумевају појавила се пукотина.” И тек тад смо отишли. Моја кћерка је имала тада пет година, син четири. На путу нам се придружио и трећи син. Отишли ​​смо на годину дана, остали смо седам година, а вратили смо се кад су деца ушла у пубертет.

Слобода и лепота света извиру из сваке ваше идеје у овој књизи. Међутим, може ли слобода, као и робовање модерном начину живота, да постане оптерећење?

Свакако. Моје прво искуство оптерећења слободом догодило се у трећем разреду основне школе, када сам била кажњена пред целим разредом. Уместо правилног словеначког записа „свобода”, погрешно сам написала „слобода”. То једно слово коштало ме је моје мале св(л)ободе на начин да сам морала пред целим разредом сто пута да напишем на таблу с-в-о-б-о-д-а. Биле су то осамдесете године, раздобље буђења национализма у бившој Југославији… С једне стране, данас смо опседнути сталном потрагом за бољим животом, за слободом, а с друге стране, у друштву реално постоје проблеми, које људи решавају и на начин да отпутују. Теоретичари индивидуализма и нове модерности, рецимо, размишљају како смо постали само наизглед слободни јер можемо, рецимо, да бирамо боју тоалет-папира и онда несрећни због властитог избора… Треба читати писце који се кладе на „небитног” човека који мења свет одоздо, малим тактикама.

Како деца прихватају луталачки начин живота?

Ми смо почели да путујемо када је старија кћерка кренула у школу, тако да нас је школа пратила свих седам година на путу. У почетку ме је плашила чињеница да ћу морати да школујем своју децу, али сам онда почела да уживам у томе. Осим тога, образовање и путовања су некако у уској вези. Кад год путујемо, учимо. Налазимо се ван рутине, а сама та чињеница покреће одређене механизме радозналости. Због деце смо се много више дружили с породицама, понекад смо отишли ​​на неко место јер смо знали да ће тамо бити више породица. Сва ова „номадска” деца су била веома вешта у комуникацији с различитим генерацијама, много су учили директно, из ситуација, знајући да не постоји само једна опција, да је могуће школовати се и изван школе, да је учење страних језика корисно.

На које се све начине номади повезују на мору, губе ли своју националност и у ономе да је лутање „злочин идентитета”?

Путовање је злочин против идентитета само ако идентитете разумемо на веома есенцијалистички начин. Као што то чине националистичке идеологије. О овом питању сам највише размишљала на Криту. Током зиме ту сам срела огромну међународну заједницу морских номада. Зими, када морски номади привремено застану, почиње и размена информација, граде се мреже подршке, склапају нова пријатељства... Скандинавци су срели Скандинавце, Енглези друге Енглезе, Французи своје сународнике... Само смо ми остали сами, али је мој положај био добар за посматрање. Људи су били пресрећни када су могли да говоре на свом језику. И тада се на тренутке чини, да је национална заједница она којој скоро природно припадаш, која те разуме, с којом је све једноставно. Али само на тренутак. Искуства и карактери појединаца, поготово оних који путују, толико су уникатни и непоновљиви да капут националности повремено постаје неудобан.

Где сте се највише осећали као код куће? Да ли сте се осећали као Одисеј?

С једне стране, усвојила сам Грчку, најнепослушнију европску земљу, а с друге стране сам исто тако усвојила живот на броду и, пре свега, море – његову флуидност, оштар салинитет, плаве нијансе, мирис ветра сљубљен с јодом, осећај ширине… А Одисеј је стално пловио с нама. На броду смо имали велику књигу грчких митова, а поред ње двоје деце школског узраста. Пробијање кроз причу о Одисеју је, попут путовања, компликовано и непредвидиво, али на крају исплативо. Оригинални текст о Одисеју од нашег времена удаљен је три миленијума, а ипак се његови јунаци шетају између пера, филмских трака и позорница нашег времена. Актуелност те приче је интересантна до те мере да се вероватно може рећи да се сви ми, бар мало, понекад осећамо као Одисеј. Путујемо да бисмо се вратили кући.

Да ли сте се на путовању, удаљујући се од свих простора с којих су потекли ваши преци, у ствари више и приближили свом пореклу, својој суштини?

Сећам се како сам једну зиму на Пелопонезу много пута мислила на смрт и на свог деду ког је полако напуштала животна снага. Размишљала сам како је некад био млад, одважан и бесмртан. Како је преживео Неретву и Сутјеску, како су га промашили сви меци, али зуб времена није могао да избегне. Мислила сам на њега, али сам заправо размишљала о себи, о нашем времену, о свету данашњице… Када сам разговарала са старијом генерацијом морских номада, питала сам се да ли је наше доба још способно да створи јунаке. Не могу рећи да сам се приближила свом пореклу, можда сам се само приближила себи и на неки начин пронашла свој начин размишљања и писања. Можда је то та моја суштина…

Хоће ли лутање бити судбина све већем броју људи иако странце, по старим законима заснованим на страху, нико сасвим не прихвата?

Мислим да смо на прагу великих промена. Чини се као да је цео свет у покрету, али знамо да је овај поглед варљив. Многи не могу и не смеју да се крећу, многи су у веома тешкој ситуацији, а мобилност је често ствар привилегованих. Али све то може да се промени преко ноћи. Кад сам разговарала с људима који путују и живе на једрилицама, имала сам осећај да у ствари путују да би се смирили. Контрадикторно је, али је истина. Иако се чини да је путовање стално кретање, многи људи с којима сам разговарала осетили су путовање као неку врсту искорачења у мировање. Тај чин искорачења, који не мора нужно да буде лутање, у ствари више није лагана лежерна забава, него, рекла бих, чак неопходност нашег историјског тренутка. Потребно нам је неко ново осећање света, о чему је већ говорио Кенет Вајт, аутор концепта геопоетике, по коме је издавачка кућа „Геопоетика”, названа.