РИМСКО ПРАВО

Пилот Емир Шишић је још у затвору. Бадава његова молба Окружном суду у Новом Саду да га пусти на условну слободу, пошто је истекло више од пола одрезане казне (12 година). Може бити да ће мајор морати да одлежи сваки дан који су му прописали италијански судови. И то на основу међудржавног споразума о трансферу осуђених лица.

Да ли је то разлог за српску правосудну тврдоћу или покушај да се иде угаженим путевима стереотипа о злочину и казни, можда ће се видети тек на крају драме Емира Шишића. Ако његово страдање уопште има неки логичан крај, јер је и започело у хаотичном кошмару.

Шишић је летео "мигом 21". Почетком деведесетих умире бајка о "челичним крилима наше армије" и чуварима слободног неба. И он је, као и сви, растрзан емоцијама и стресовима свој посао обављао на нејасној граници између сумњивог легитимитета и сигурног распада једне земље. Да ли су он и њему слични покушали да одбране државу чак и од одлука њене тадашње елите, данас престаје да буде важно. Из приче коју знамо, а која следи, јасно је да тај човек није злочинац, а ипак су се на њему сломила кола која су тако безумно "отишла низа страну!"

Дакле, седмог јануара 1991. године, пилоти Емир Шишић и Данијел Боровић били су чланови "дежурне паре" на бихаћком аеродрому, што је уобичајена синтагма за два борбена авиона на истом задатку. Боровић је важан, јер је симулирајући квар на авиону одбио да узлети и оставио Шишића самог на задатку. Два дана касније побегао је у Хрватску, слетевши на пулски аеродром. Наравно да је одмах испричао детаље инцидента над Вараждином и именовао "кривца". Да није било тог прелета, не би било ни потернице.

Овде се улога Данијела Боровића не завршава. Много касније он је пред италијанским судијама сведочио, али у корист Шишића. Чисто професионално, без идеолошких парола и запаљиве домољубне реторике. Свако је радио свој посао, пилот који је узлетео и оборио легитимне циљеве у зони забрањеног лета, као и онај који је слетео у нову државу на крилима ратног плена из распаднуте Југославије.

Критичног дана дежурни официр на аеродрому био је Добривоје Опачић. И њему су касније судили Хрвати и осудили га. Јесте СФРЈ бројала своје последње дане и била у агонији без наде, али је још постојала. Кријумчарење оружја из Мађарске за Хрватску било је скоро јавно, а трагикомично Председништво СФРЈ то није могло да заустави. Њихови састанци личили су на пијачне свађе и пијане погребе. У наговештају анархије сви су се правили луди колико су могли.

Кад је на осматрачком радару уочено да две летелице иду правцем Капошвар–Загреб, и то у зони забрањеној за такву врсту саобраћаја, дежурни официр је наредио "пари" да узлети. То је учинио Емир Шишић сам, из разлога који су већ наведени. Са висине од 3.000 метара није могао да види хеликоптере који су били 2.400 метара ниже, све док га дежурна осматрачка служба није навела на циљеве. А тада је надлежни официр наредио да их обори.

Пре коначне операције пилот је испалио упозоравајући рафал, на који хеликоптерске посаде нису реаговале, а затим и две ракете. У обореном хеликоптеру погинуло је пет људи: четири Италијана и један Холанђанин, сви припадници посматрачке мисије.

Све је то убрзало распад државе и дало силно гориво за узлет грађанског рата. Свако је имао своје разлоге да се деобе и сеобе изврше на најгори начин, и у тим пројектима личне судбине су остале на маргинама суровог дела историје.

Шта бива са Шишићем? Он се није осећао ни као херој, ни као кривац, него као несрећни стрелац. Изгледа да није могао да зна ништа више од онога што су му рекли док је узлетао и тражио свој ратни циљ у нејасном "ваздушном простору!" Челична крила наше армије, пилот солиста у обрачуну са тајанственим противником.

Питање да ли је морао да обори хеликоптере није за њега, све што пилоти надзвучних авиона раде могло би да стане у тих десетак секунди акције. Да ли је могао да одбије наређење са аеродрома? Наравно да је могао, али у том случају се руше сви принципи и разлози за постојање ратног ваздухопловства. Шишић није имао намеру било где да бежи, или да се некоме приклони.

Деветог маја 2001. ухапшен је у Мађарској, кад је као бубрежни болесник кренуо у Сегедин по лекове. Изручен је Италији, и најпре осуђен на доживотну робију, па на петнаест, па на дванаест година. Пребацивање из италијанских затвора у српске доживео је као слободу.

Шишић је узлетео изнад Бихаћа, стигао до Вараждина, испалио ракете и вратио се. Оптужен је и осуђен за догађаје који су били далеко изнад његових моћи. Одомаћио се у српској казнионици, а кад ће у истинску слободу – не зна се.

Можда би у овом случају председник Србије, ако се сети, имао право на аболицију, или опрост, како хоћете. Осим ако и Бориса Тадића не качи чврста споразумна обавеза, или разложни обзири према Италији. Моћној држави која будно чува несрећног пилота Шишића под нашим кључем!