Нушићев утицај видљив је и данас

Људи обично гледају себе само једним оком, те виде само половину, само своје добре стране, а немају храбрости да отворе и друго око, да виде и своје слабе... Свака је жена глумица, што се то мање опажа, то је већа глумица...

Аутор поменутих цитата је Бранислав Нушић (1864–1938, име по рођењу Алкибијад Нуша) комедиограф, књижевник, аутор романа, прича, драма и есеја, новинар и дипломата, зачетник реторике у Србији. Нушић је у својим бритким пером овековечио свакодневицу српског друштва на размеђи 19. и 20. века, а његов утицај видљив је и данас.

Поводом 160 година од рођења Бранислава Нушића и века од објављивања његове „Аутобиографије”, у фоајеу треће галерије Народног позоришта у Београду, постављена је изложба „Бранислав Нушић: случај једне собе” која ће трајати до  31. октобра. Реч је о поставци из Легата Бранислава Нушића која се од 1958. године, као поклон његове кћерке Гите Предић Нушић, чува у Музеју града Београда и садржи 490 експоната који су били затечени у Нушићевој радној соби приликом примопредаје. Поставку у славу великог српског комедиографа удружено излажу Народно позориште у Београду и Музеј града Београда.

Легат, у којем се налазе предмети примењене и ликовне уметности, фотографије, рукописи, документа, преписка, ордење и лични предмети писца, пружа јединствен увид у интимни простор у коме је Нушић боравио и стварао, а на основу сачуваних фотографија радне собе могуће је реконструисати и њен изглед.

У више него богатој биографији Бранислава Нушића уписано је, поред осталог, и да је од 14. јула 1900. до 19. јануара 1902. године био на челу Народног позоришта у Београду, кући у којој су праизведени готово сви његови најпознатији позоришни комади.

Писао је драме, романе, приповетке, али је, несумњиво, остао најпознатији по својим комедијама. Тај жанр, проткан специфичним хумором који се манифестује у широком распону од сатире, преко фарсе и козерског вица, до водвиља, заузима доминантно место у његовим позоришним комадима.

Феномен Нушићевог позоришног успеха огледа се, пре свега, у актуелности тематике његових дела, специфичним особеностима хумора где карикирање ликова никад није претерано, као и карактеристичном поимању комедија које увек имају занимљиву фабулу реализовану помоћу духовитог заплета, кроз смешне ситуације и са мером у исмевању појединих животних појава.

Бранислав Нушић рођен је 20. октобра 1864, године у Београду, недалеко од Саборне цркве, у кући на чијем месту је данас Народна банка Србије. Још почетком осамдесетих година 19. века млади Алкибијад Нуша почиње да објављује прве стихове у сомборском „листу за српску младеж”, односно илустрованом „Голубу”, у којем ће објавити и први прозни текст „Мој анђео”: причу саздану у виду аутобиографскога записа. Сарадња у „Голубу” и Змајевом „Невену” омогућила му је да постане члан ђачке литерарне дружине „Нада” при Првој београдској гимназији. Крајем маја 1882. године Алкибијад Нуша положио је испит зрелости у београдској „реалци”. Потом је током лета наступао на сцени путујућег позоришта да би се вратио родитељима у Смедерево. Своме имену додао је и српско: Бранислав.

Каи деветнаестогодишњак написао је прву комедију „Народни посланик”. Због оштрине своје писане речи знао је да заврши и у затвору. Пошто је у „Дневном листу” 1887. објавио песму „Два раба”, која је, како је сам Нушић написао „садржала оштар прекор и краљу и свима надлежнима, што су одсуствовали са погреба једнога војника који нам је спасао част у бугарском рату (Катанића), а присуствовали сви, па и сам краљ лично, два дана раније, у пратњи једне бабе, чија је сва заслуга што је родила дворскога ђенерала Франасовића...”

Нушић се нашао у затвору у условима строгог режима. Прва три месеца, сем Светога писма, никакву другу књигу није могао добити. Својом домишљатошћу, Нушић је ипак успео да умилостиви управника затвора Икија Влаха, те је добио одобрење да сме писати и у затвору је написао комедију „Протекција”. После нешто више од три месеца затвора у Пожаревцу био је помилован и одрекавши се антирежимских ставова добио је службу  у ресору Министарства иностраних дела, најпре као писар и преводилац, а затим као вицеконзул и конзул у Приштини, Скопљу, Битољу, Солуну и Серезу.

Дуги низ година Бранислав Нушић бавио се и новинарством, покретао је и уређивао више листова. У листу „Политика”, на позив оснивача, Владислава и Дарка Рибникара,  преузео је рубрику „Из београдског живота” у којој је на хумористички начин коментарисао свакодневни живот објављујући козерије које је потписивао псеудонимом Бен Акиба. То име преузео је из трагедије „Уријел Акоста”  немачког писца Карла Гуцкова у којој се појављује рабин Бен Акиба, који је имао обичај да све што се догађа на свету релативизује коментаром: „Све је то већ једном било”, „Ничег новог под капом небеском“... Нушићева сарадња најављена је у „Политици”  1. децембра 1905. саопштењем да ће један од најдаровитијих и најпознатијих наших књижевника хумориста под скромним псеудонимом Бен Акиба објављивати своје козерије из живота у Београду.