Између злата и олова

Када није у родној Гружи, Добрица Ерић је у Београду. Почетком седамдесетих, књижевник је почео да долази у велики град. Живот у земунској Првомајској тешко је подносио, а Бањалучку улицу на тадашњем Лекином брду сматра првом званичном адресом.  Од народног песника чије је књижевно дело, штампано у више од милион примерака, ушло у антологију српског песништва може се чути да је живот у граду неприроднији од сеоског. Као што живот у селу није увек ружичаст, онај у граду има своје погодности. Добрица Ерић се не би одрекао свог порекла, али ни градског живота.

Поета кристалне речи, искрених, чистих емоција, чије се теме крећу од природних чудеса до отаџбинског заноса и патње, истиче да он није дуго живео у Београду. Свеукупно, десетак, петнаест година. Премало за присност, превише за одбацивање.

Невидљиво сокаче

Овом песнику свих генерација најмилија је вождовачка улица која носи име Ранка Тајсића, народног трибуна и потпредседника Радикалне народне странке из 1874. године. Драгачевци су га 17 пута бирали за посланика, а на Аутокоманди постоји улица са његовим именом.

– У Ранка Тајсића су некада живели многи писци, ту је био и први београдски стан Данила Киша. Сада сам остао сам. У малом, мени драгом стану без грејања, у коме сам написао понешто, живим скоро двадесет година. Ранка Тајсића је паралелна са Улицом Трише Кацлеровића, бившом Поп Ташковом, по чему је и данас знају. Она је мала, готово да је и нема. Испред ње је парк који належе на Кумодрашку. Не знам како се тај део града звао у прошлим временима. Када смо хтели да укњижимо станове, добили смо одговор да он уопште не постоји, да је ту некада било кромпириште. Ранка Тајсића је названа када су саграђене нове зграде, пре 70 година. Сада се ту налазе бензинска пумпа, неколико продавница и паркиралиште за аутомобиле. У близини је Месна заједница "Вождовац", а то је једина политичка установа у коју понекад свратим. Откад знам увек је иста. Сада мењају грејање, са мазута прелазе на гас. Станари то нису хтели, нико их није питао. Раскопали су цеви, кажу да су дотрајале, а оне су лепо грејале. Сад не греју никако. Ова улица је близу аутопута, ваздух је тежак, загађен. Мада знам да су друга београдска брда недостижна, са задовољством бих се мењао за Видиковац. За неко брдо далеко од центра града – казује Добрица Ерић. Његова нова књига "Косовски венац – бројаница – повесница са 433 чворића" у ствари је српска историја први пут исписана у стиховима, а појавила се на овогодишњем Сајму књига у издању "Народне књиге". Књижевник истиче да деловање градских власти не прати са посебним интересовањем, јер га много тога обеспокојава.

– Ништа ми посебно не смета, а смета ми од свега по мало. Највише ме гуши загађен ваздух. Воду избегавам да пијем. Нажалост, нема замене за ваздух. Затим, град је претесан. За човека више нема простора на улицама, ваздуха за дисање. И још нешто. Када видим да секу дрвеће, потпуно се обесхрабрим. Чини ми се да бих могао да се тучем са онима који то раде. А много се сече. У иностранству сам видео да дрво лече као човека, до последње зелене гранчице. Овде се бесомучно сече, а не сади се ни пола посеченог. Када човек промени мисао, веру, идеологију, он наставља да живи. Када изгуби плућа, он умире. Слично је и са градовима – прави паралелу наш саговорник.

Повратак у подземље

Књижевник нема јасну представу о развојним могућностима Београда у будућности.

– Београд је велеград, али не такав да улива наду у живот. Пре би се могло рећи да гуши него што нуди могућност опстанка. Људи су отуђени.  Не знам како да га замислим у наредном периоду. Не може се проширити за толики саобраћај. Нема начина. Требало би пола града срушити да би се направио простор. Можда нам једино остају подземља. Људи су некада, док нису угледали светлост дана, живели у рупама, земуницама, у подземљу. Можда је дошло време да се тамо враћамо – размишља Добрица Ерић. Када би добио прилику да Београд замени за неки  европски град, он то не би пристао да учини.

– Можда бих га заменио за Сокобању или варошицу која је као створена за нормалан живот, за стваралаштво. Београд не губи могућност за стваралаштво, он губи праве уметнике. Све се више цени лажна, измишљена уметност, лажни живот, а поништава права вредност. Некада се добро правила разлика, знало се шта вреди и сме, а шта не у великом граду. Није се могло упоређивати злато и олово. Данас се вредности не оцењују, оне се проглашавају. Самопроглашавају. Прогласим прљаво олово за злато и добијем ту племениту легуру. Нечије златне речи, поступци, дела, зачас се испрљају. Тако је у уметности, тако је у градовима – вели писац. Стваралац богатог књижевног опуса није узимао Београд за тему.

– О њему не умем да певам. Имао сам потајну жељу да напишем књигу о Белом граду. Али, бојим се да се она неће свидети Београђанима и зато оклевам – искрен је Добрица Ерић. Храм Светог Саве, Саборну и Цркву светог Марка он сврстава у примере најзначајнијег градитељства у српској престоници.