На коридору славних

Кад сам од 1972. до 1976. године студирао у Београду била су ми потребна четири сата путовања од родног села Медвеђа код Трстеника до Београда. Плус најмање пола сата у локалу од моје Медвеђе до Врњачке Бање, одакле су за престоницу кретали аутобуси у два алтернативна правца. Један Ибарском магистралом с паузом у Горњем Милановцу, у чијем станичном ресторану се кувала најбоља телећа чорба, чији укус памтим и дан-данас, и други преко Крушевца, Ћићевца, Појата, па ауто-путем без паузе до белог града. Памтим да сам после сваког вишесатног труцкања, ма којим правцем долазио на београдску аутобуску станицу код Старог савског моста, излазио изможден, с укоченим ногама и згужван као да су ме краве жвакале. Више пута сам ишао прво шинобусом с преседањем у Сталаћу, а онда експресним возом Скопље–Љубљана, и то је укупно трајало таман онолико колико човек који данас иде да се испече на врелом песку у Дубаију лети авионом.

Пре неколико дана тих 220 километара од Београда до моје родне куће, са паузом од двадесет минута, прешао сам за мање од два сата. Кад се одузме време које сам на ОМВ пумпи потрошио уз кафу и једну цигару дувана, коју месецима решавам да бацим – мој пут до завичаја трајао је нешто више од сат и по. Након пола века глобалног животног убрзања по свим цивилизацијским основама, које, нажалост, нису увек у корист човека, за та два и по сата скраћења у вожњи заслужан је Моравски коридор. Његову прелепу путању узводно уз Западну Мораву, поред изузетног коловоза и најсавременије саобраћајне структуре – требало би промовисати и као атрактивну туристичку и културну дестинацију. Јер човек који мрзовољан, дешператан и апатичан држи волан и вози од Појата према Крушевцу, Трстенику, Врњачкој Бањи и Краљеву, мора да се осмехне кад види божанствену природу, где Бог није жалио, и да осети благост и притајену радост. Лепота пејзажа у долини најопеваније српске реке разоружаће га, опустити и измамити му осмех.

Путања Моравског коридора води вас тик уз села, варошице и градове у којима су рођени многи значајни људи које је изнедрио тај крај и пружио им најбоље уточиште да могу да богоумилно живе у питомини, да стварају дела која ће им обезбедити колективно памћење у нашем народу. Тако пролазимо село Макрешане, у којем је рођен чувени и непоновљиви глумац Јован Јанићијевић Јанаћко, прослављени басаџија Бурдуш, који је жарио и палио седамдесетих година прошлог века. Затим наилазимо на село Бошљане, у којем је рођен у свету економије и бизниса по много чему јединствени и чувени власник компаније „Делта” Мирослав Мишковић. Онда нас коридор води до села Јасика, где је свет угледао један од највећих српских композитора, знаменити Станислав Бинички, који поред свог величанственог дела у музичкој уметности и култури Србије заслужује да сваки путник на коридору застане на стајалишту поред његове родне Јасике. Овај великан је аутор композиције која као ниједна друга интегрише српски национални идентитет, а то је чувени „Марш на Дрину”. Значај овог генијалног композитора толико је велики да не било погрешно да коридор који је добио име Моравски добије и анекс – да се зове „Моравски коридор Станислав Бинички”.

Кад пролазимо поред Крушевца, града цара Лазара – ваља се поклонити. Понајпре због српског кнеза који је столовао испод брда Багдала, који је парадигма жртвовања, храбрости, части и борбе за слободу и опстанак свега што је српско. Такође, Крушевац је сазвежђе славних и град незаборавних глумачких громада чији траг је у српској позоришној и филмској уметности неизбрисив, а то су: Миодраг Петровић Чкаља, Ђуза Стојиљковић, Рада Савићевић, Михајло Бата Паскаљевић, Милан Пузић, Ташко Начић, Милија Вуковић, Момир Брадић и, свакако, недавно почивша Радмила Живковић.

Једина мала замерка коју имам кад је реч о коридору јесте петља, односно искључење на леву обалу Западне Мораве, која није морала да буде баш у Великој Дренови. Могла је да буде три километра даље, на 200 метара од моје родне куће. Макар због трајног ривалитета између ова два највећа села у општини Трстеник. Потврда да се шалим кад ово пишем је недвосмислена, јер сам по месту рођења оца Милоша пола Медвеђанац, а по рођењу мајке Вере пола Дреновац. Угледао сам светлост дана у Прерову из романа „Корени”, „Деобе”, „Време зла” грандиозног српског књижевника Добрице Ћосића, коме се, поред тога што основна школа у Дренови носи његово име, по мом мишљењу, наш крај није адекватно одужио. Из разлога наравне увиђајности прескачем село Медвеђу, чије плодоносне равнице сече коридор, у којем је никао Радашин, сељак у тракторској бунди из ТВ серије „Село гори, а баба се чешља”, који је данас синоним моравске Србије.

Уместо да свратимо у Медвеђу, идемо, то јест возимо до села Богдање, за које легенда каже да је добило такво име јер су на том потезу некада, за време Лазаревог царства била ловишта Југ Богдана. Долазимо до родне куће и зараслих стаза којима је проходао и као син воденичара на Морави некада ходио чувени хармоникаш, певач и композитор Мића Стојановић. Сијасет незаборавних песама које је компоновао и оставио баштини српске народне музике чине антологијске „Зарасле су стазе моје”, „На старом бунару”, „Воденичар на Морави”, „Хармонико моја, сузом наквашена”... и многе друге.

Ту, нешто мало даље према Врњачкој Бањи – овог пута стајемо. Наставићемо узводно уз Мораву како коридор буде напредовао према Прељини. Ризикујем свесно да ме политички отровани опозицонари власти нападну због приче о „Коридору славних”. Сендвиче не једем и немам проблем с тим. Без обзира на дневнополитички брлог у којем живимо, кад је реч о онима који су донели одлуку и за време чије власти је реализован овај величанствени пројекат – увек ћу чиста срца похвалити све што је добро и све од чега ће наш народ имати добробит и корист.

Али ћу такође без задршке критиковати оно за шта не мислим да је добро – макар колико ме то коштало.

Глумац, сценариста и редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа