Na koridoru slavnih

Kad sam od 1972. do 1976. godine studirao u Beogradu bila su mi potrebna četiri sata putovanja od rodnog sela Medveđa kod Trstenika do Beograda. Plus najmanje pola sata u lokalu od moje Medveđe do Vrnjačke Banje, odakle su za prestonicu kretali autobusi u dva alternativna pravca. Jedan Ibarskom magistralom s pauzom u Gornjem Milanovcu, u čijem staničnom restoranu se kuvala najbolja teleća čorba, čiji ukus pamtim i dan-danas, i drugi preko Kruševca, Ćićevca, Pojata, pa auto-putem bez pauze do belog grada. Pamtim da sam posle svakog višesatnog truckanja, ma kojim pravcem dolazio na beogradsku autobusku stanicu kod Starog savskog mosta, izlazio izmožden, s ukočenim nogama i zgužvan kao da su me krave žvakale. Više puta sam išao prvo šinobusom s presedanjem u Stalaću, a onda ekspresnim vozom Skoplje–Ljubljana, i to je ukupno trajalo taman onoliko koliko čovek koji danas ide da se ispeče na vrelom pesku u Dubaiju leti avionom.

Pre nekoliko dana tih 220 kilometara od Beograda do moje rodne kuće, sa pauzom od dvadeset minuta, prešao sam za manje od dva sata. Kad se oduzme vreme koje sam na OMV pumpi potrošio uz kafu i jednu cigaru duvana, koju mesecima rešavam da bacim – moj put do zavičaja trajao je nešto više od sat i po. Nakon pola veka globalnog životnog ubrzanja po svim civilizacijskim osnovama, koje, nažalost, nisu uvek u korist čoveka, za ta dva i po sata skraćenja u vožnji zaslužan je Moravski koridor. Njegovu prelepu putanju uzvodno uz Zapadnu Moravu, pored izuzetnog kolovoza i najsavremenije saobraćajne strukture – trebalo bi promovisati i kao atraktivnu turističku i kulturnu destinaciju. Jer čovek koji mrzovoljan, dešperatan i apatičan drži volan i vozi od Pojata prema Kruševcu, Trsteniku, Vrnjačkoj Banji i Kraljevu, mora da se osmehne kad vidi božanstvenu prirodu, gde Bog nije žalio, i da oseti blagost i pritajenu radost. Lepota pejzaža u dolini najopevanije srpske reke razoružaće ga, opustiti i izmamiti mu osmeh.

Putanja Moravskog koridora vodi vas tik uz sela, varošice i gradove u kojima su rođeni mnogi značajni ljudi koje je iznedrio taj kraj i pružio im najbolje utočište da mogu da bogoumilno žive u pitomini, da stvaraju dela koja će im obezbediti kolektivno pamćenje u našem narodu. Tako prolazimo selo Makrešane, u kojem je rođen čuveni i neponovljivi glumac Jovan Janićijević Janaćko, proslavljeni basadžija Burduš, koji je žario i palio sedamdesetih godina prošlog veka. Zatim nailazimo na selo Bošljane, u kojem je rođen u svetu ekonomije i biznisa po mnogo čemu jedinstveni i čuveni vlasnik kompanije „Delta” Miroslav Mišković. Onda nas koridor vodi do sela Jasika, gde je svet ugledao jedan od najvećih srpskih kompozitora, znameniti Stanislav Binički, koji pored svog veličanstvenog dela u muzičkoj umetnosti i kulturi Srbije zaslužuje da svaki putnik na koridoru zastane na stajalištu pored njegove rodne Jasike. Ovaj velikan je autor kompozicije koja kao nijedna druga integriše srpski nacionalni identitet, a to je čuveni „Marš na Drinu”. Značaj ovog genijalnog kompozitora toliko je veliki da ne bilo pogrešno da koridor koji je dobio ime Moravski dobije i aneks – da se zove „Moravski koridor Stanislav Binički”.

Kad prolazimo pored Kruševca, grada cara Lazara – valja se pokloniti. Ponajpre zbog srpskog kneza koji je stolovao ispod brda Bagdala, koji je paradigma žrtvovanja, hrabrosti, časti i borbe za slobodu i opstanak svega što je srpsko. Takođe, Kruševac je sazvežđe slavnih i grad nezaboravnih glumačkih gromada čiji trag je u srpskoj pozorišnoj i filmskoj umetnosti neizbrisiv, a to su: Miodrag Petrović Čkalja, Đuza Stojiljković, Rada Savićević, Mihajlo Bata Paskaljević, Milan Puzić, Taško Načić, Milija Vuković, Momir Bradić i, svakako, nedavno počivša Radmila Živković.

Jedina mala zamerka koju imam kad je reč o koridoru jeste petlja, odnosno isključenje na levu obalu Zapadne Morave, koja nije morala da bude baš u Velikoj Drenovi. Mogla je da bude tri kilometra dalje, na 200 metara od moje rodne kuće. Makar zbog trajnog rivaliteta između ova dva najveća sela u opštini Trstenik. Potvrda da se šalim kad ovo pišem je nedvosmislena, jer sam po mestu rođenja oca Miloša pola Medveđanac, a po rođenju majke Vere pola Drenovac. Ugledao sam svetlost dana u Prerovu iz romana „Koreni”, „Deobe”, „Vreme zla” grandioznog srpskog književnika Dobrice Ćosića, kome se, pored toga što osnovna škola u Drenovi nosi njegovo ime, po mom mišljenju, naš kraj nije adekvatno odužio. Iz razloga naravne uviđajnosti preskačem selo Medveđu, čije plodonosne ravnice seče koridor, u kojem je nikao Radašin, seljak u traktorskoj bundi iz TV serije „Selo gori, a baba se češlja”, koji je danas sinonim moravske Srbije.

Umesto da svratimo u Medveđu, idemo, to jest vozimo do sela Bogdanje, za koje legenda kaže da je dobilo takvo ime jer su na tom potezu nekada, za vreme Lazarevog carstva bila lovišta Jug Bogdana. Dolazimo do rodne kuće i zaraslih staza kojima je prohodao i kao sin vodeničara na Moravi nekada hodio čuveni harmonikaš, pevač i kompozitor Mića Stojanović. Sijaset nezaboravnih pesama koje je komponovao i ostavio baštini srpske narodne muzike čine antologijske „Zarasle su staze moje”, „Na starom bunaru”, „Vodeničar na Moravi”, „Harmoniko moja, suzom nakvašena”... i mnoge druge.

Tu, nešto malo dalje prema Vrnjačkoj Banji – ovog puta stajemo. Nastavićemo uzvodno uz Moravu kako koridor bude napredovao prema Preljini. Rizikujem svesno da me politički otrovani opoziconari vlasti napadnu zbog priče o „Koridoru slavnih”. Sendviče ne jedem i nemam problem s tim. Bez obzira na dnevnopolitički brlog u kojem živimo, kad je reč o onima koji su doneli odluku i za vreme čije vlasti je realizovan ovaj veličanstveni projekat – uvek ću čista srca pohvaliti sve što je dobro i sve od čega će naš narod imati dobrobit i korist.

Ali ću takođe bez zadrške kritikovati ono za šta ne mislim da je dobro – makar koliko me to koštalo.

Glumac, scenarista i reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista