Прескупе грешке

Троје медицинара Ургентног центра Клиничког центра Србије који су протекле недеље вратили породиљу у коми Светлану Вучковић у Здравствени центар у Пожаревцу добили су само – опомену пред отказ. Очекивало се да ће у овом случају, где је тако очигледно да лекари нису поступили по етичким правилима, реаговати надлежни органи Лекарске коморе Србије и Српског лекарског друштва, али они су заћутали. И, по ко зна који пут, стиче се утисак да ће стати на страну својих колега, али и да никад неће бити спремни да јавно осуде неки лош гест или, пак, грешку „белих мантила”.

Али, да не би испало да руководство болнице није ништа урадило, директор је казнио лекаре укором, како је објашњено, највећом казном коју он може да изрекне... Па зар је наш закон толико „лабав” да директор има „везане руке”, па и у овако драматичном случају не сме да уручи отказ доктору који је најодговорнији за то што је дозволио да жену с тешким повредама главе неколико пута возе стотину километара од једне до друге болнице? Или је, можда, неко у Ургентном центру сматрао да може да се понаша ноншалантно, јер је реч о пацијенткињи ромског порекла? Зар по Хипократовој заклетви нису сви пацијенти једнаки, без обзира на боју коже, пол и вероисповест?

Ово, међутим, није једини пример несмотреног понашања медицинара. Лекарских грешака у Србији има знатно више него што „медијска статистика” показује. Док развијене земље годишње бележе по неколико стотина хиљадастручних грешака доктора, код нас се оне пријављене могу набројати на прсте.

А готово све лекарске грешке до сада нису имале епилог какав је јавност очекивала. По систему „тресла се гора, родио се миш”, око многих случајева се дигла велика прашина, али је после неког времена све заташкано. Исти доктори који су починили страховите пропусте и даље примају пацијенте, као да се ништа није догодило.

Да ли је то због тога што је људски живот у данашње време постао толико јефтин, да је мало ко у нашој земљи одговарао због поступака у лечењу грађана или је можда узрок таквог понашања то што појединци добро знају да је живот пацијената у њиховим рукама и да могу да наставе са бахатим опхођењем, улазећи у операциону салу само када добију поклон или коверат у руку? Овакве „црне овце”, нажалост, стављају се у исти кош са лекарима који годинама савесно обављају свој посао и чине све за добробит пацијената. Али, просто не могу да „испливају” на површину и покажу праве вредности док овакви „бели мантили” и даље суверено владају у својим болницама. Неко треба да одлучи да засуче рукаве и одвоји жито од кукоља, а то не може да буде само министар здравља. Морају да иступе и струковне организације, иначе ће ова професија, која је дуго година сматрана најелитнијом, и даље бити заштићенија од белих медведа.