Погођени и промашени векови

У животу сваког народа, као и у животу сваког појединачног човека, смењују се периоди успона и падова, добрих и лоших одлука, тешких и добрих времена. Немогуће је бити увек мудар, чак и оним „најпаметнијим момцима у соби” који одлучују о судбинама својих нација, јер – људи смо – и не помаже ту много ни вештачка интелигенција, увек ће постојати неки ненадани фактор, који, уосталом, читаву ову игру живота нација и појединачних људи чини и занимљивом. Зато је узалудно тражити непогрешивост од разних власти и влада по свету, као и од појединачних људи. Међутим, може се ту, не тражећи злонамерно длаку у јајету, тражити нешто друго: да читав народ или пак неки појединачни човек не промаши главни ток свог живота и не оде баш у аутодеструкцију, због чега, уосталом, и људе и народе називамо разумним или неразумним. На пример, оно што су урадили Немци под Хитлером било је потпуно неразумно, док је овај њихов вожд био и на појединачном плану слабе памети, због чега и дан-данас плаћају високу цену.

Историја српског народа није, на срећу, имала такве мегаломане који су хтели да овладају читавим светом, јер су нам капацитети за то, опет на срећу, ипак ограниченији од бројнијих нација које носе тешко бреме да одређују светске стратешке токове. Но, и ми смо, као и сви други народи, имали разумне и мање разумне владаре, способне и мање способне владе, мудре или мање мудре националне стратешке одлуке. Аутор овог чланка, у својој књизи „Слепе улице историје; елита, легитимитет и дисконтинуитет”, описао је језгровито понашање српске елите у претходна два века и фртаљ, од обнове српске државе па све до данас, поредећи деловање наше елите с неким другим народима који би се могли назвати мудрим, а ко је ту мудрији од вазда мудрих и помало и лукавих Енглеза. Е, сад, нисмо ми Енглези, како једаред рече Пашић противницима који су га ономад пецкали да није мудар државник попут Гледстона, на шта им је Баја лаконски одговорио да је он Гледстон колико су и они Енглези. Истина жива, историје Срба и Енглеза потпуно су различите и велику улогу ту је одиграла географија, будући да острвски Енглези имају природни водени штит око своје земље да могу сваког освајача да дочекају спремно, док смо ми нашу кућу изградили насред друма, па смо вазда имали проблем и често блиске сусрете с војскама које су друмом пролазиле, због чега је наша историја много трагичнија од енглеске.

Но, имали смо и ми мудрих владара, који су и на друму умели са сваким, градећи и јачајући државу у готово немогућим условима. Лако је било свим Гледстонима када су наследили колико-толико стабилан правни, политички и економски систем који се сам подмазивао вековима, тешко је било свим Милошима који су најпре морали да се ослобађају туђе чизме, па да онда на пустој ливади граде све испочетка.

Највећи од свих Милоша, не рачунајући оне лудо храбре у старо доба, попут митског Обилића, несумњиво је књаз Милош Обреновић, отац оснивач модерне српске државе. Уз дужно поштовање и свима осталима који су посао ослобађања од туђинске власти започели, попут опет митског Карађорђа, али минуциозни посао је могао да доврши само приземнији, лукавији и далековидији Милош. Он је почео онај стратешки ток нашег народа који је не само ослободио земљу од туђинске чизме, већ је по њој изградио све оно што је могло и требало да се изгради. Србија је 19. век почела као турски феуд и пуста ораница, а завршила га је као независна и међународно призната држава са свим изграђеним институцијама – владом, скупштином, судством, јавном и тајном полицијом, модерном војском и академским институцијама. То је био онај прави „квантни” скок из ропства у слободу јер човек до сада није измислио боље средство за остваривање слободе и уређеног живота од државе, те су срећни народи који имају своју, а несрећни они који су је проћердали.

Нажалост, након фантастично добијеног 19. века, Србија у 20. век улази на најгори могући начин – убиством сопственог краља и проклетством које се наставило све до несрећних атентата на краља Александра Карађорђевића и Ђинђића, лутајући у 20. веку од немила до недрага, од једне до друге промашене идеологије, уваљујући се у све ратове у које је могла да се ували. Није било лукавог и далековидог Милоша или макар неког сличног формата, већ смо за владаре имали углавном или кратковиде авантуристе са чијом смрћу је и њихово царство пропало (да их не именујемо, јер о мртвима све најбоље) или преслабе сметењаке које је помела сама историја. У 20. веку Срби и Србија лутали су међу идеологијама као што теле лута међу жбуњем, од монархизма и радикализма до комунизма и турбосоцијализма, служећи често као монета за поткусуривање у играма великих сила или, пак, као певац који прерано кукурикне и заврши у лонцу. Сеобе и деобе постале су наша судбина и након једног фантастично добијеног века – 19 – уследио је век у којем су Срби и Србија проћердали све оно што су претходно стекли излазећи и на лош глас у светским круговима у којима је увек важније било имати способне дипломате него прежестоке револвераше, мада ни ови други нису за бацање кад устреба, али пиштољ након коришћења увек ваља очистити и вратити у футролу, што ми током 20. века често нисмо знали, пуцајући рафално у прашину.

И тако смо се обрели у 21. веку, који ће, по овоме што смо видели за ових четврт столећа од његовог почетка, бити тако суров да ту малобројнији (наравно, не и мање важни) народи немају права на грешку јер ће се у овом веку губити и стварати државе, око чега се, на крају крајева, ратује и у Украјини и на Блиском истоку, а могло би ускоро и још негде тамо (пре)далеко. Срећа наше стратешке позиције у овом суровом 21. веку је што више не шлепујмо никога као у разним Југославијама, па су лакши маневри воланом и лакше се пролази кроз уске улице историје, али је несрећа наше стратешке позиције наслеђен негативан резултат из година идеолошких и стратешких лутања и што смо под посебном присмотром разних светских кругова моћи.

Међутим, изгледа да ипак нешто учимо на негативним искуствима јер наша спољна политика, уз неке можда естетске мањкавости, у стратешком погледу у претходе две деценије – од опрезне Коштуничине, преко неодлучне Тадићеве, све до лукаве Вучићеве власти – није учинила ниједну велику спољну стратешку грешку, већ се прилагођавала околностима колико је могла, остављајући мегаломанске илузије 20. века. Обрни-окрени, у опасном светском тренутку у којем живимо оптимална је таква „милошевска” и „обреновићевска” политика. Истина, могли бисмо да следимо Милоша Великог мало и на унутрашњем плану, доводећи у ред, као и он својевремено, разне хајдучије које код нас још расту као коров.

Научни саветник на Институту друштвених наука

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа