Реконструкција Института „Дедиње 1” почиње следеће године

У оквиру континуираног спровођења мера Министарства здравља за смањење листа чекања, Институт за кардиоваскуларне болести „Дедиње” сваког викенда обавља разне врсте интервенција и прегледа. Током последњих пет викенда успешно су реализовали 30 операција на отвореном срцу, 50 сложених електрофизиолошких процедура, 120 коронарографија, више од 200 скенерских прегледа и 96 прегледа на магнетној резонанци.

У разговору за „Политику” професор др Милован Бојић, директор Института за кардиоваскуларне болести „Дедиње”, каже да је приоритет сређивање, односно апсолутно скидање листа чекања за коронарографије и уградњу стентова. „Ми смо појачаним радом последњих месец дана сваке суботе, али и недеље, успели да их смањимо. Очекујемо да ћемо овог викенда остати и без тих листа чекања и да ће се процедуре обављати унутар месец дана од постављања дијагнозе, односно од прегледа пацијента. То онда није листа чекања јер се ти пацијенти одмах практично укључују у програм. Поносни смо такође шта смо урадили када су у питању скенерски прегледи и прегледи на нуклеарној магнетној резонанци. Верујемо да ћемо наредних неколико викенда завршити тај посао тако да практично немамо ни ту проблема са листом чекања. Када је реч о комплексним електрофизиолошким процедурама, нарочито уградње кардиовертер-дефибрилатора али и друге инвазивне процедуре у смислу лечења срчаних аритмија, у првом реду аблације плућних вена, радимо их сваке суботе код 10 таквих пацијената и верујемо да ћемо те листе, које су биле нешто изнад године дана, веома брзо свести у реалне оквире. Листе чекања за интервенције из кардиохирургије одавно смо већ решили и на њима се појављују само они пацијенти које не можемо оперисати из разлога што имају придружене болести”, нагласио је др Бојић.

Да ли вам нешто недостаје како бисте били још ефикаснији у „чишћењу” листа чекања?

Верујемо да ћемо доста урадити процедуром покретања једне ангио-сале. Министарство здравља ју је већ набавило и сада јој треба додати и електрофизиолошки пакет. Ускоро се припремамо да адаптирамо простор поред постојећих сала, ширимо наш ангио-блок и обогаћујемо ту ангио-салу, па ћемо онда уз број лекара које имамо и едукованог особља за тако нешто имати највећи центар за електрофизиолошку дијагностику. Тиме ћемо практично за лечење срчаних аритмија у овом региону укинути листе и то у најскорије време. Адаптација простора за салу се припрема. Практично, ускоро у Институту „Дедиње” неће бити никаквих листа чекања.

Како сте успели да мотивишете запослене да раде и викендом, без паузе?

Нисмо чекали да се покрене кампања укидања листа чекања, већ смо још пре седам година, када сам се вратио по други пут на чело „Дедиња”, кренули да решавамо проблеме. Тада је чекање за кардиохируршке операције износило од три и по до четири године, за електрофизиолошке захвате готово измеђи две и две и по године, али и за све друге процедуре је било чекања. Кључна је организација. Али важне су и добре способности самог менаџмента да се пронађе механизам како се у оквирима расположивог радног времена може постићи бољи учинак, стална присутност са запосленима и мотивациони елементи који их подстичу да учествују у нечему уз објаву научних и стручних резултата из онога што раде. Успели смо да људе мотивишемо да раде много више него што је то само материјално давање. Од „Дедиња” смо направили једну страшно организовану установу која може да парира светским кућама пре свега по обиму рада, стручним и научним резултатима. Освајањем рекорда ми убацујемо нове људе и организујемо нове процедуре. Увођењем нових процедура и запошљавањем нових људи проширујемо капацитете. Увек смо настојали да инвентивно, иновативно и стимулативно делујемо на људе да учествују, да буду део процеса који кућу воде до саме европске и светске висине. Мислим да смо ми у томе успели. У законским оквирима имамо и нешто већи ниво зарада јер од пацијената са трећег тржишта стимулативно делујемо и на њихову зараду.

То значи да се нико не буни зато што мора да ради и суботом и недељом?

Они имају поштовање према ономе што ја радим и знају да ја никад нисам изневерио њихова очекивања. Викенд јесте богом дан за одмор људи, али када запослени знају да имају директора који свако јутро први стиже на посао на институт и да практично гине за њих и њихове каријере, да им даје све, да имају могућност да стручно и научно напредују и кад им се каже да је то добро за пацијенте и за имиџ и добробит института, али и своје земље, они се не буне. Још неколико викенда ако се овако ради знају да ћемо и тај посао да завршимо на адекватан начин, и да ће им се тај рад платити и да неће бити закинути.

„Дедиње” је доступно за пацијенте. Имамо енорман број болесника, код нас долазе најтежи пацијенти, а познато је да у Србији највише људи умире од болести срца и крвних судова и све смо њима подредили. Наша организација посла је увек изнад и треба да буде још боља. Направити добру организацију је највећи изазов и сигуран пут ка највећим успесима.

Управо због тако великог броја пацијената стално истичете да је неопходна реконструкција „Дедиња 1”. Хоће ли бити реализована?

То је практично „закуцано”. Реконструкција је планирана са 2025. годину и ми је жељно очекујемо. Али тада ћемо морати мало да смањимо програм рада, јер се нама у „Дедињу 1” одвија већи део посла него у „Дедињу 2” и по простору и по броју ефективних радних јединица. Та зграда је „живела” свој век, свој живот, у њој више нема тога што може да се поправи, од апаратуре, лифтова и осталих ствари, јер практично нема делова који се могу надокнадити. Ми неретко наручујемо делове код приватних занатских мајстора који праве алате, али они не могу да вам дају сертификат и онда нисте сигурни у безбедност. Радимо на ивици жилета, а постижемо велике светске резултате и у јавности се створила једна потпуно крива слика.

Али знате да има људи који сматрају да „Бојић стално нешто тражи, а да ’Дедиње’ има све и да је помоћ потребнија другим болницама”.

Знам да говоре: „Шта ће сад тај Бојић, шта му опет фали, тек је направљено ’Дедиње 2’, чему нова улагања?” Тачно је да је „Дедиње 2” направљено и ми смо поносни на то, али у том објекту имамо три операционе и једну хибридну салу, два одељења, имамо амбулантно-поликлинички блок, а све друго нам је у „Дедињу 1”. Ту нам је седам хируршких сала које нису уопште реновиране, болничка одељења и интензивне неге, приучена коронарна јединица која збрињава ужасно велики број пацијената са инфарктом, и то на светском нивоу. Коронарна јединица треба да има простор као на фудбалском игралишту. А наша је соба до собе, где не можете никада постићи онај ефекат и сигурност коју можете имати у адекватној коронарној јединици и где не можете ни да делујете синхроно, лековима, пумпама, кисеоником и свим оним што је неопходно као што је то данас код нас. Немамо хитну амбуланту. Тако да чекамо да се нове интензивне неге добију, нових седам хируршких сала, нова коронарна јединица, нова болничка одељења… Наше собе на васкуларној хирургији су као касарне. Оне су са по 15 кревета и једним мокрим чвором. Па то су услови из 1977. године. У таквим околностима постижемо светске резултате јер никада нисмо кукали. Бојић никад ништа није тражио за себе. Бојић је остављао цео свој живот за зграду „Дедиња”, за људе у њему и за све оно што дајемо српској кардиоваскуларној медицини и медицини уопште.

Али ни то вам неће бити довољно када се узме у обзир број пацијената са кардиоваскуларним обољењима?

Неће нам бити довољно зато што смо имали несрећу да се никада нисмо правили на ливади, некој чистини, са адекватним нацртом, пројектом у коме се зна како треба тачно то да изгледа као што имају друге здравствене установе. Нисмо у ствари могли да се проширимо, јер држава давних дана нам прихватила да је неопходно проширење овакве установе. И онда сам ја, ширећи своје капацитете, прво измештао болницу у хотел „Југославија”, на један па на други спрат, направили смо и лабораторију, држава нам то није дозволила и ми смо, самоиницијативно, без грађанске дозволе, уз моју велику одговорност коју сам крваво платио и која ми се никада није опростила, 1997. године саградили „Дедиње 1”. И та такозвана Бојићава бесправна градња је спасила стотину хиљада живота јер је „Дедиње 1” у прилично посрнулом здравственом систему Србије био главна и основна установа за збрињавање кардиоваскуларних болесника деценију и по. Ми сада немамо где да сместимо нашу науку која је једна од најцењенијих и најагилнијих института, не само у Србији већ и у свету, јер нам научници раде сада у својеврсним контејнерима поред института… Зато смо упутили захтев Министарству здравља, а министар Златибор Лончар нам је обећао решење проблема. Једино логично решење би било проширење на суседну зграду Института за рехабилитацију. Ту значајну установу вероватно треба изместити на неко друго место, никако не желећи да омаловажим њен рад и постојање, напротив, али Институту „Дедиње” је таква зграда преко потребна. Тако да бисмо тада коначно могли да ставимо тачку и да ту своју крваву битку за простором коначно решимо. И то је све за добробит наших пацијената и за добро наше медицинске науке и струке.

Пацијент је светиња

Често обилазите пацијенте и разговарате са њима. На шта вам се највише жале грађани?

Пацијенти се најмање жале. Они највише хвале институт, особље… Питам их да ли су задовољни бригом, негом, пажњом, односом према њима. Када нас хвале, то је највећа сатисфакција јер знамо да оно што смо радили и радимо није узалудно. Код нас сваки стручни састанак почиње реферисањем о незадовољним пацијентима. Ја по њих шаљем возило, они дођу овде и кажу шта им смета. Незадовољство пацијента лечимо од узрока, на њему учимо и схватамо да је пацијент за нас светиња, због које постоји наша професија и да бригом за њега морамо стварно потврђивати да смо професију правилно одабрали и да је морамо допуњавати и усавршавати. Односи међу људима, здравственим радницима, иако су упарложени, најбоље се мењају новим снагама, новим квалитетом. Како каже Милован Данојлић: „Онај ко седи и чека може једино смрт да дочека.” Значи боља времена се не чекају, она се стварају. На „Дедињу” је дата шанса свима и ја увек волим да кажем мојим лекарима да је у животу веома важно да имају срећу, да им се укаже прилика и памет да је искористе.

Борба није била узалудна

Написали сте књигу „Није било узалудно”. Шта по вама није било узалудно?

То је моја прва аутобиографија, у којој се налази све од детињства до доласка у Београд, студија медицине, уласка у политику, изградње Института „Дедиње”… Веома је поучна књига. Нисам је писао да бих истицао себе, да бих био неки „надмилован”, него да објасним да сам један од оних који је показао како се треба изборити и омогућити да у животу успевају и трансплантације, и да могу да се приме најбољи српски доктори као што су то биле такозване Бојићеве Бебе, да се изгради једна болница и онда када се држава у датом моменту оглуши о ту молбу као што је то било деведесетих година прошлог века… Институт је грађен да би био простор од општег друштвеног интереса, на што сам поносан. Није било узалудно борити се.