Млади возач у 71. години

Зорка Главоњић из села Вича, недалеко од Гуче, положила је возачки испит у 71. години. Обуку за Б категорију започела је у јануару, а кроз учење вожње стекла је и нове вештине, с којима, у шали вели, сада може да вози и ракету. Времешна Драгачевка је на овај корак била принуђена јер у тим годинама она и супруг још једино аутомобилом могу до лекара, по намирнице, код рођака...

Пуних шест месеци, на часове вожње у Чачак долазила је аутобусом, прелазећи у дану више од 60 километара. У фебруару је из првог покушаја положила познавање саобраћајних прописа. Успех је прославила у једној кафани у Чачку, са кандидатима који су генерација њених унука. Том успеху претходио је подједнако тежак корак – овладавање рачунаром.

– Нисам знала ни да укључим компјутер. Моја ноћна мора је почела оног дана када су ми деца донела рачунар да вежбам. Њима је све било забавно и лако, па су и шале збијали на мој рачун, али и су ми унуци свесрдно помагали. Ноћима сам пребирала по тастатури док га нисам савладала, верујте, лакше и брже сам научила саобраћајне прописе – описује Зорка своје муке с новим технологијама.

Вожњу је положила из четвртог пута. Каже да је падала јер ју је сваки пут појела трема.

– Када седнем за волан, мени се све у глави помеша и више не знам где је гас, а где квачило – каже кроз осмех Зорка и признаје да је била решена да одустане, уколико и четврти покушај буде неуспешан.

– Села сам за волан и рекла себи: „Вала Зорка, сад шта буде биће.” Прво сам без грешке урадила задатке на полигону, а онда сам исто тако, с комисијом у ауту, возила по граду, на кружним токовима, раскрсницама, на обилазници... Возила сам сигурно и полако, некако је све ишло глатко. Када сам паркирала и чула речи: „Госпођо, положили сте”, мојој срећи није било краја – усхићено нам прича Зорка, чији супруг Мијаило има 84 године и још увек вози, али га здравље полако издаје.

– То је био основни разлог да стекнем возачку дозволу, јер живимо сами и без аута смо немоћни. Деца и унуци нам редовно долазе, али сви они имају своје обавезе и своје породице. Не желимо да им будемо на терету. Мијаило ме је као даму возио пуних 50 година, без иједног инцидента у саобраћају. Заслужио је да ја сада возим њега, као господина и животног сапутника. Он ће нас и даље возити док га здравље буде служило, а ја ћу повремено, да не изгубим рутину. Не радујем се дану када ћу потпуно преузети управљач нашег „пунта”, али и то је живот... – прича Зорка.

Њена упорност је многе импресионирала, нарочито запослене у ауто-школи у Чачку где је похађала обуку. То је био разлог зашто су је сви бодрили и нису дозволили да одустане.

– У поређењу са младима, њој је било далеко теже, јер је морала да научи све оне вештине којима су они одавно овладали, а које су за њу биле подједнако непознате као и вожња – каже Лидија Остојић Вељковић из чачанске ауто-школе која постоји три деценије, а Зорка Главоњић је њихов најстарији полазник који је положио возачки испит.

– Било је изазовно радити са бака Зорком, ала смо се сви радовали њеним доласцима јер је у наш колектив унела ведрину – закључује Лидија.