Mladi vozač u 71. godini

Zorka Glavonjić iz sela Viča, nedaleko od Guče, položila je vozački ispit u 71. godini. Obuku za B kategoriju započela je u januaru, a kroz učenje vožnje stekla je i nove veštine, s kojima, u šali veli, sada može da vozi i raketu. Vremešna Dragačevka je na ovaj korak bila prinuđena jer u tim godinama ona i suprug još jedino automobilom mogu do lekara, po namirnice, kod rođaka...

Punih šest meseci, na časove vožnje u Čačak dolazila je autobusom, prelazeći u danu više od 60 kilometara. U februaru je iz prvog pokušaja položila poznavanje saobraćajnih propisa. Uspeh je proslavila u jednoj kafani u Čačku, sa kandidatima koji su generacija njenih unuka. Tom uspehu prethodio je podjednako težak korak – ovladavanje računarom.

– Nisam znala ni da uključim kompjuter. Moja noćna mora je počela onog dana kada su mi deca donela računar da vežbam. Njima je sve bilo zabavno i lako, pa su i šale zbijali na moj račun, ali i su mi unuci svesrdno pomagali. Noćima sam prebirala po tastaturi dok ga nisam savladala, verujte, lakše i brže sam naučila saobraćajne propise – opisuje Zorka svoje muke s novim tehnologijama.

Vožnju je položila iz četvrtog puta. Kaže da je padala jer ju je svaki put pojela trema.

– Kada sednem za volan, meni se sve u glavi pomeša i više ne znam gde je gas, a gde kvačilo – kaže kroz osmeh Zorka i priznaje da je bila rešena da odustane, ukoliko i četvrti pokušaj bude neuspešan.

– Sela sam za volan i rekla sebi: „Vala Zorka, sad šta bude biće.” Prvo sam bez greške uradila zadatke na poligonu, a onda sam isto tako, s komisijom u autu, vozila po gradu, na kružnim tokovima, raskrsnicama, na obilaznici... Vozila sam sigurno i polako, nekako je sve išlo glatko. Kada sam parkirala i čula reči: „Gospođo, položili ste”, mojoj sreći nije bilo kraja – ushićeno nam priča Zorka, čiji suprug Mijailo ima 84 godine i još uvek vozi, ali ga zdravlje polako izdaje.

– To je bio osnovni razlog da steknem vozačku dozvolu, jer živimo sami i bez auta smo nemoćni. Deca i unuci nam redovno dolaze, ali svi oni imaju svoje obaveze i svoje porodice. Ne želimo da im budemo na teretu. Mijailo me je kao damu vozio punih 50 godina, bez ijednog incidenta u saobraćaju. Zaslužio je da ja sada vozim njega, kao gospodina i životnog saputnika. On će nas i dalje voziti dok ga zdravlje bude služilo, a ja ću povremeno, da ne izgubim rutinu. Ne radujem se danu kada ću potpuno preuzeti upravljač našeg „punta”, ali i to je život... – priča Zorka.

Njena upornost je mnoge impresionirala, naročito zaposlene u auto-školi u Čačku gde je pohađala obuku. To je bio razlog zašto su je svi bodrili i nisu dozvolili da odustane.

– U poređenju sa mladima, njoj je bilo daleko teže, jer je morala da nauči sve one veštine kojima su oni odavno ovladali, a koje su za nju bile podjednako nepoznate kao i vožnja – kaže Lidija Ostojić Veljković iz čačanske auto-škole koja postoji tri decenije, a Zorka Glavonjić je njihov najstariji polaznik koji je položio vozački ispit.

– Bilo je izazovno raditi sa baka Zorkom, ala smo se svi radovali njenim dolascima jer je u naš kolektiv unela vedrinu – zaključuje Lidija.