Десимир Тошић, развејавање стереотипа

Основни став на којем почива целокупна, шест деценија доследна и у емиграцији и у домовини, јавна, интелектуална и политичка делатност Десимира Тошића (1920–2008) јесте да је питање демократије и суштинско национално питање, а да је „национализам – основна сметња за демократску еволуцију“.

Овај став да је демократизација темељно друштвено и државно, српско и србијанско питање, а не обрнуто – да је српско основа демократског питања – како је успешно и несрећно пропагирао Добрица Ћосић, премиса је, деценијама запостављана, и за превладавање ауторитарне прошлости и за изградњу слободног, отвореног, солидарнијег и срећнијег друштва. Та премиса, та радна теза, тај услов без којег нема напретка, у Србији друге половине двадесетог и у првој деценији двадесет првог века, није имала гласнијег, убедљивијег, постојанијег и моралнијег промотора од Десимира Тошића.

„Критиком ка просвећивању“, наслов је последње Тошићеве књиге коју је ове године постхумно објавила издавачка кућа „Службени гласник“. И у овој збирци новинских чланака, писаних и објављиваних од 1941. до 2006. – под тошићевски карактеристичним насловом који упозорава да осим ваљаних институција, демократско друштво обезбеђују просвећени, нелаковерни грађани који знају шта је то слобода и желе да буду слободни – јасно се истичу кључне особине и аутора, ангажованог интелектуалца, и његовог критичког рада: памет, смелост и толеранција. Тошићева критика, изречена и писана увек брижно и добронамерно, као васпитавање, као савет и као савест, представља огледало друштвених стања српског друштва од кнежевине, преко уједињења до данашњих дана. У том огледалу друштва, јасно се одражава као опасна карикатура и онај конструкт природе српског националног бића – најовејалији клише бардова национализма који су трагично обележили крај прошлог века у Србији.

Само онај са смелом памећу и паметном смелошћу може одговорно да погледа у прошлост, разазнајући јасно оно у њој заувек пропало, што многи његови савременици покушавају да рестаурирају, од онога што је у њој потенцијално делатно, а што је углавном игнорисано. Бистар поглед у прошлост који тамо види и невоље другог и друкчијег и јасна и разговетна визија будућности у којој се губе и те невоље, страдања и страхови другог и другачијег – то је, једном речи, демократско, патриотско завештање Десимира Тошића.

Разбистравање прошлости као рад на будућности

Дугорочно лоше стање нашег друштва заснива се на непоколебљивој вери у историјске неистине и на рђавим, националистичким, антиевропским претпоставкама за политичку делатност. Треба, дакле, поштено погледати у новију националну историју и одважно растерати магле обмана. Тамо где у историјском догађају надмоћна већина види злу, противсрпску намеру, Десимир Тошић је у стању да детектује симптом који указује на озбиљан проблем угрожавања људских права у заједници. Само на тај начин, он је, у томе сасвим усамљен, могао да напише како су албански национализам из 1944. и хрватски с краја шездесетих и почетка седамдесетих – „два изузетно храбра национализма“ (стр. 34), при том објашњавајући да ти национални покрети не представљају побуну злих одметника од правде, него да одражавају и незадовољство неправедним решењем демократских питања у СФРЈ.

Загледајући се даље у прошлост, Десимир Тошић развејава још један изузетно погубан стереотип. Краљевина СХС, тврди он, не настаје као израз беневолентности, него као хегемонистичка тежња српског национализма. Уједињење не представља ослобађање браће од аустро-угарског јарма, како се уобичајено прокламује, јер „Хрватска није била држава, али није била окупирана територија коју је требало 'ослобађати'“ (стр. 48).

Кад поглед усмерава на догађаје из осамдесетих година прошлог века, када се распирују словеначки и српски национализам, када се зачиње последње семе распада заједничке недемократске државе, Десимир Тошић, упоређујући „Прилоге за словеначки национални програм“ и „Нацрт меморандума САНУ“, открива суштинске разлике у овим национализмима и патриотизмима које ће имати и суштински различите последице за своје народе и домовине: „Словеначки национализам, иако отворено сепаратистички насупрот нацрту САНУ из Београда, ипак носи све одлике једног одбрамбеног национализма који жуди за Европом. Словеначки национални програм био је у основи и далеко прогресивнији у политичком смислу, јер је потенцијално предвиђао класичну демократску државу с грађанским друштвом и одбраном људских права (...) Нацрт, пак, Меморандума из Београда показује једну ауторитарну тенденцију, далеко је од људских права и демократизације СФРЈ у европском смислу“ (стр. 37). „Срби, посебно критичка интелигенција, дошли су до колективног става да треба прво 'решити' национално питање, па онда ићи у демократизацију. Европа је требало да чека... Србију!?“ (стр. 41). „Док су Срби одбацивали и тада Европу у довољној мери, Словенцима је Европа помогла да буду оно што су данас“ (стр. 45).

Кад на овај начин, без страсти, погледамо чињеницама у очи, кад, наиме, најпре идентификујемо историјске чињенице, тек смо онда у ситуацији да продуктивно мислимо и деламо. Кад схватимо да смо сами починили озбиљне грешке и да смо сами произвели сопствену ситуацију, тек тада смо у стању сами да је решимо. Кад поуздано знамо да је „прича о Лондонском уговору из 1915. који је 'давао' Србији Босну и део Далмације... још један фалсификат који је у употреби као део наших 'српских истина'. Такозвани Лондонски уговор није ништа 'давао' Србима већ Италијанима“ (стр. 63); кад знамо да на појаву сатанизације Србије деведесетих година „треба да одговоримо поштеним анализама онога што се нама упућује у вези са трогодишњим бомбардовањем Сарајева, рушењем Вуковара, пљачкањем и рушењем дубровачког предграђа, шта нам се пребацује у вези са Косовом, поред оног почетног које се састојало у потпуном поништењу сваке озбиљне аутономије Косова?“ (стр. 59); кад знамо да је „идеја о љубави и мржњи као о некаквој колективној константној супстанци наша велика политичка и културна грешка“ (стр. 59) и да су „немоћни да добију Велику Србију у просторима некадашње Југославије, беседници кренули у рат против глобализма“ (стр. 69-70) – кад све то добро знамо, онда неминовно морамо знати и то да „кад проповедамо мржњу, треба да се погледамо у огледалу“ и да „морамо да нађемо нови пут. Али не са старим идејама и истрошеним људима“, да „морамо да окренемо нови лист у својој историји. Без љубави и мржње, али са визијом према будућности!“ (стр. 60). „А управо нам је будућност неопходна – како бисмо се извукли из садашње идејне и општедруштвене учмалости. Можемо рачунати на помоћ Европе, али само ако и сами уложимо изузетан труд мењајући не само установе него и – себе саме“ (стр. 125).

Јасан, десупстанцијализован, поглед у сопствену прошлост услов је за јасну визију слободне будућности. Домовина се, наиме – то је битно схватити – мање затиче, а кудикамо више изграђује; она се у мањој мери наслеђује него што се бира, јер је, у кључном демократском смислу, моја домовина (или отаџбина) оно на шта нисам присиљен својим пореклом или традицијом, него то присвајам из разлога моје и твоје слободе.