Имагинарна позоришта

У најмањем позориштанцету на свету мрвице су те које изговарају роле. Даје се мистерија на тему изгубљеног раја. Једном ту беше кухиња са столом на коме је остало мало мрвица. Кроз прозор, могли сте да видите своју младу мајку покрај ограде како прича са сусетком. Било јој је хладњикаво и непрестано је све тешње привијала своју танку хаљину уза се. Док је забацивала главу уназад да се насмеје, небом су једрили облаци.

Тамо где речи не могу да допру – налази се тај чврсти сто. Мрвице вас посматрају док ви посматрате њих. Непознато у вама и непознато у њима узајамно се привлаче. Две незнани, налик на љубавнике у недозвољеној вези, док су још силно и неизмерно срећни.

Цигаре уклештене међу њиховим зубима

Читао сам да су и Гете, и Ханс Кристијан Андерсен, и Луис Керол управљали властитим минијатурним позориштима. Мора да је на свету било још много сличних сцена. Иако помно проучавамо прошлост и књижевност тог доба, ништа не знамо о тим комадима који су се давали за једног јединог гледаоца.

О, избледело сећање!

Чим искусимо шта реч усамљеност треба да значи,
као да научимо понешто и о уметности
Морис Бланшо

У мом детињству, још су се у радњама с играчкама продавала минијатурна позориштанца од картона. Сцена, глумци, музичари и остатак сценске опреме били су одштампани на обојеним листовима папира који су се продавали посебно. Исецали бисте фигурице, натицали их на картон, а онда померали преко позорнице кроз жљебове на картонском поду. Чак је постојао и црвени застор који се развлачио или навлачио. Никад нисам имао једно такво позориштанце, али сам их виђао изложене на видном месту у домовима других људи.

У Београду сам имао две врло чудне тетке уседелице које смо мајка и ја с времена на време посећивали. Живеле су у малој, претрпаној кућици. Толико је у њој било намештаја – оставштине генерација мртвих сродника – да је свака соба била својеврсни лавиринт. Морали сте да се провлачите између огромних шифоњера док вам оне непрестано понављају да пазите на многобројне дрангулијице што скупљају прашину по полицама и сточићима свих величина и облика. Једном сам, изгубивши се у том лавиринту, натрапао на папирнато, скроз постављено позориштанце. Не сећам се уопште да ли су ми рекле чије је. Обично су се дечаци играли тиме а девојчице су имале куће лутака, те сам сместа претпоставио да је то позориштанце неког давно умрлог дечака. Лепотица Марина, млађа од две тетке, показала ми је како се фигурице померају. Марина није била сасвим чиста. Сада то поуздано знам, мада сам већ тада подозревао. У сваком случају, ставила би прст на уста да ми да знак да ћутим. Док сам померао фигурице, а она помно посматрала, у кући би већ завладао толики мук да сте могли да чујете иглу како пада. Сећам се дречавих костима лутака и њиховог укоченог зурења. Кулисе су тога дана биле мрачна шума о каквим читате у бајкама. Изнад свега био је месец напола скривен иза облака. Папирнати глумци су се, сви редом, истоветно смешкали. Док смо се враћали кући, мајка ми је испричала да моје тетке имају препуне кутије старих лутака. Знао сам да су и оне, све до једне, насмејане.

Моје властито позориште није потицало из радње Састојало се од неколико поломљених играчака-војника начињених од глине и разноразних дрвених коцкица, пампура и других неописивих предмета који би, у мојој уобразиљи, задобили антропоморфна својства. Моја позорница била је испод стола. Моје фигуре изводиле су нешто што се једино могло описати као бескрајна сага о Дивљем западу. Били су ту и јунак, његов најбољи пријатељ, зликовац, Индијанци, али не сећам се јунакиње. Имао сам седам или осам година. Рат тек што се завршио. Није и могло богзна шта да се чини, сем да се измишља.

Позориште успомена Ђулија Камила

„Тај рад је од дрвета (наставио је Вилијус) оивичен многобројним призорима и пун малих кутија.”

„Он (Камило) претвара се да све ствари оје људски ум може да замисли а које не можемо да видимо својином телесним оком, након што смо их прикупили приљежним медитирањем, могу да се изразе извесним телесним знацима тако да посматрач може једним погледом да обухвати све што је иначе скривено у дубинама људског ума. И због тог опипљивог, телесног изгледа он га назива позориштем.”

„Коначна тајна (Камиловог) рада је чудесна, мистична, нешто што припада филозофији окултног, што се не да објаснити рационалном посматрачу какав је његов пријатељ Еразмо, под чијим оком се Идеја о позоришту сећања раствара у трепераву невезаност”.

(Франсис Јејтс, Уметност сећања)

Без наслова (ружичаста палата), око 1946–1948.

Још једно онирично позориште. Фантомска палата у шуми оголелог дрвећа, иње и ноћ. Бајна палата несразмерно пространа у односу на величину фигура које стоје испред ње. Сићушне су и неразазнатљиве и изискују многа увећања пре него што успете да видите израз на њиховим лицима. Чини се да су многи од њих војници и да су узрујани. Показују једни на друге. Управо им је приспела нека вест. Један од њих је вероватно курир.

Одмах се сетите гравира из 18. века са градским призорима лондонских кула или венецијанских палата што се достојанствено уздижу изнад микроскопских фигура што су, помислићете, тумарале улицама оног дана када је уметник нацртао ту сцену.

Превела са енглеског В. Рогановић