Катарза у Вашингтону

Од нашег дописника из Вашингтона

Уметничка сцена америчке престонице очекује нова надахнућа у јануару када се у њу, са својом породицом, пресели Барак Обама. Писмено су му се унапред обратили глумци, позоришни радници, музичари, сликари: „Знамо да је ваша листа превасходних послова застрашујућа. Свеједно смо и ми одлучили да на време отпочнемо лобирање…” Уз комплименте новој „звезданој породици”, позоришни лобисти очекују од Обаминих да крену на премијере, чим се уселе у Белу кућу.

Историја, каже се у овом писму, неће запамтити вашег претходника као богзна каквог љубитеља уметности. Уметност је била ван његових радара, па нисмо ни имали прилику да у холовима на брзу брзину постављамо детекторе метала, нити се налетало на псе трагаче или жестоке момке са „бубом у уху”. 

Бил Ајерс на Ју-улици

Лобисти су претходно сазнали да су у Чикагу Обамини често обилазили изложбе, ишли на концерте и, наравно, на позоришне представе. Очекује се да буду подједнако ревносни и у Вашингтону, мада се може чинити да је време непогодно за блештаве вечери и шљокице: два рата, пеглање кредитних картица, тмурни дани рецесије и депресије… Али пробуђени занос изазваће катарзу и на вашингтонској уметничкој сцени. Поготово ако у публици буде често присутан новоизабрани председник са својом првом дамом.

Америчка престоница је по новој глобалној класификацији у последњем броју часописа „Форин полиси” проглашена за најпожељније место у дипломатској каријери, али је по културним догађајима сврстана тек на 14. место, иза Лондона (1), Париза(2), Њујорка, Торонта, Лос Анђелеса , Москве, Токија и Берлина. Чак су и Мексико Сити, Сеул, Беч и Амстердам испред Вашингтона.

За глобалне предрасуде о Вашингтону као месту где велика уметност спава по бесплатним музејима, док се догађаји своде на добротворне гала вечери и балове, крива је, кажу, тмурна слика која долази из непопуларног окружења око садашње администрације. Ко је ових дана прошетао Ју-улицом начичканом џез-клубовима, театарским сценама, историјским црквама у којима недељом локални црни госпел хорови дирљиво и гласовито извијају тонове до небеса, зна да овај дуго запостављени кутак опет постаје вашингтонски Харлем. Ту где је некад Дјук Елингтон компоновао аутентични амерички звук, да би га са својим бендом уз овације пренео по читавом свету, све чешће залазе и „напредни” белци. У прошли понедељак „омиљена терористичка звезда” из републиканске председничке кампање Бил Ајерс, професор из Чикага и писац више књига о образовању деце, водио је дебату о новој школи за ново антиратно, грађанско и слободно друштво.

Ниједан председник неће нас одвести у обећану земљу, ако сами то не урадимо, рекао је Ајерс активистима који у оквиру независне књижаре на Ју-улици „Басбојс енд поетс” покрећу „Наставу за промене”. У оронуле државне школе Ди-Сија иду претежно сиромашна црна деца. Ајерс, кога су Џон Мекејн и Сара Пејлин прозвали опасним терористом „са којим се Обама дружи”, заиста позива на промене: свако дете у овој богатој земљи мора да у новој слободној школи почне да размишља о околностима које одређују његов живот и како да их промени.

Пласидо Доминго диригује Борџију

Некако у исто време сасвим друга публика окићена дијамантима и скупоценим крзнима сјатила се у Кенеди центар да чује сопранисткињу Рене Флеминг која је извела Доницетијеву „Лукрецију Борџију“, под диригентском палицом Пласида Доминга. Шпански тенор са успехом обавља дужност генералног директора Вашингтонске националне опере. Прича о екстравагантној тровачици је као створена за Холивуд, али је добро и згодно уденута у ове дане када се читава дипломатска и лобистичка свита припрема за велику инаугурацију.

Америка није окићена „Нобелом” за књижевност још од 1993, када је Тони Морисон понела престижну медаљу из Стокхолма. Црна књижевница први пут је отворено подржала неког кандидата за председника када је написала отворено писмо Бараку Обами. Пријатељима је поверила да га подржава не због боје коже, већ зато што ће то бити први председник – поета.

Но, вратимо се „петицији” уметничког еснафа: они од новог председника САД траже да у години када се слави 200 година од рођења Абрахама Линколна буде, попут њега, чести посетилац театра. Шеснаести амерички председник (1809–1865) истрајно је изучавао Шекспира иако је био врховни командант у време грађанског рата.

„Неки мисле да је погрешно што идем у оперу и позориште, али то ме одмара”, написао је својевремено Абрахам Линколн. „Смех од срца ме ослобађа, па ми је потом лакше да носим свој крст.” Линколн је убијен док је у ложи Форд театра гледао своју омиљену комедију, само неколико дана пошто се заложио за права црнаца да добију право гласа. Данас на вашингтонску сцену премијерно ступа црни председник, за кога се верује да је, као и Линколн, велики поклоник позоришне уметности.