Katarza u Vašingtonu

Od našeg dopisnika iz Vašingtona

Umetnička scena američke prestonice očekuje nova nadahnuća u januaru kada se u nju, sa svojom porodicom, preseli Barak Obama. Pismeno su mu se unapred obratili glumci, pozorišni radnici, muzičari, slikari: „Znamo da je vaša lista prevashodnih poslova zastrašujuća. Svejedno smo i mi odlučili da na vreme otpočnemo lobiranje…” Uz komplimente novoj „zvezdanoj porodici”, pozorišni lobisti očekuju od Obaminih da krenu na premijere, čim se usele u Belu kuću.

Istorija, kaže se u ovom pismu, neće zapamtiti vašeg prethodnika kao bogzna kakvog ljubitelja umetnosti. Umetnost je bila van njegovih radara, pa nismo ni imali priliku da u holovima na brzu brzinu postavljamo detektore metala, niti se naletalo na pse tragače ili žestoke momke sa „bubom u uhu”. 

Bil Ajers na Ju-ulici

Lobisti su prethodno saznali da su u Čikagu Obamini često obilazili izložbe, išli na koncerte i, naravno, na pozorišne predstave. Očekuje se da budu podjednako revnosni i u Vašingtonu, mada se može činiti da je vreme nepogodno za bleštave večeri i šljokice: dva rata, peglanje kreditnih kartica, tmurni dani recesije i depresije… Ali probuđeni zanos izazvaće katarzu i na vašingtonskoj umetničkoj sceni. Pogotovo ako u publici bude često prisutan novoizabrani predsednik sa svojom prvom damom.

Američka prestonica je po novoj globalnoj klasifikaciji u poslednjem broju časopisa „Forin polisi” proglašena za najpoželjnije mesto u diplomatskoj karijeri, ali je po kulturnim događajima svrstana tek na 14. mesto, iza Londona (1), Pariza(2), Njujorka, Toronta, Los Anđelesa , Moskve, Tokija i Berlina. Čak su i Meksiko Siti, Seul, Beč i Amsterdam ispred Vašingtona.

Za globalne predrasude o Vašingtonu kao mestu gde velika umetnost spava po besplatnim muzejima, dok se događaji svode na dobrotvorne gala večeri i balove, kriva je, kažu, tmurna slika koja dolazi iz nepopularnog okruženja oko sadašnje administracije. Ko je ovih dana prošetao Ju-ulicom načičkanom džez-klubovima, teatarskim scenama, istorijskim crkvama u kojima nedeljom lokalni crni gospel horovi dirljivo i glasovito izvijaju tonove do nebesa, zna da ovaj dugo zapostavljeni kutak opet postaje vašingtonski Harlem. Tu gde je nekad Djuk Elington komponovao autentični američki zvuk, da bi ga sa svojim bendom uz ovacije preneo po čitavom svetu, sve češće zalaze i „napredni” belci. U prošli ponedeljak „omiljena teroristička zvezda” iz republikanske predsedničke kampanje Bil Ajers, profesor iz Čikaga i pisac više knjiga o obrazovanju dece, vodio je debatu o novoj školi za novo antiratno, građansko i slobodno društvo.

Nijedan predsednik neće nas odvesti u obećanu zemlju, ako sami to ne uradimo, rekao je Ajers aktivistima koji u okviru nezavisne knjižare na Ju-ulici „Basbojs end poets” pokreću „Nastavu za promene”. U oronule državne škole Di-Sija idu pretežno siromašna crna deca. Ajers, koga su Džon Mekejn i Sara Pejlin prozvali opasnim teroristom „sa kojim se Obama druži”, zaista poziva na promene: svako dete u ovoj bogatoj zemlji mora da u novoj slobodnoj školi počne da razmišlja o okolnostima koje određuju njegov život i kako da ih promeni.

Plasido Domingo diriguje Bordžiju

Nekako u isto vreme sasvim druga publika okićena dijamantima i skupocenim krznima sjatila se u Kenedi centar da čuje sopranistkinju Rene Fleming koja je izvela Donicetijevu „Lukreciju Bordžiju“, pod dirigentskom palicom Plasida Dominga. Španski tenor sa uspehom obavlja dužnost generalnog direktora Vašingtonske nacionalne opere. Priča o ekstravagantnoj trovačici je kao stvorena za Holivud, ali je dobro i zgodno udenuta u ove dane kada se čitava diplomatska i lobistička svita priprema za veliku inauguraciju.

Amerika nije okićena „Nobelom” za književnost još od 1993, kada je Toni Morison ponela prestižnu medalju iz Stokholma. Crna književnica prvi put je otvoreno podržala nekog kandidata za predsednika kada je napisala otvoreno pismo Baraku Obami. Prijateljima je poverila da ga podržava ne zbog boje kože, već zato što će to biti prvi predsednik – poeta.

No, vratimo se „peticiji” umetničkog esnafa: oni od novog predsednika SAD traže da u godini kada se slavi 200 godina od rođenja Abrahama Linkolna bude, poput njega, česti posetilac teatra. Šesnaesti američki predsednik (1809–1865) istrajno je izučavao Šekspira iako je bio vrhovni komandant u vreme građanskog rata.

„Neki misle da je pogrešno što idem u operu i pozorište, ali to me odmara”, napisao je svojevremeno Abraham Linkoln. „Smeh od srca me oslobađa, pa mi je potom lakše da nosim svoj krst.” Linkoln je ubijen dok je u loži Ford teatra gledao svoju omiljenu komediju, samo nekoliko dana pošto se založio za prava crnaca da dobiju pravo glasa. Danas na vašingtonsku scenu premijerno stupa crni predsednik, za koga se veruje da je, kao i Linkoln, veliki poklonik pozorišne umetnosti.