Ко је насамарио бунт

Нема ништа „револуционарно у томе да неко шутира човека на земљи или обожава МТВ. Другим речима, требало би престати приписивати појму супкултуре неку вредносну причу, имплицитно бунтовничку или опортунистичку”.

Да ли овај став хрватског социолога Бењамина Перасовића наводи на закључак да је у данашњем добу глобализације и комерцијализације супкултура младих изгубила ексклузивност и субверзивност?

„Наравно да и данас постоје феномени везани за културу младих – али би се онитешко могли звати супкултурама, јер их не одликује специфичан вредноснисистем који истовремено успоставља и

другачији стил живота. Групе попут скинхедса, образоваца, фудбалских навијача... па на другу странуалтерглобалиста, троцкиста, анархиста, анархосиндикалиста... више нисуједногенерацијске већ међугенерацијске, заснивају се на вредностима па чаки стиловима понашања који су развијени пре много година – тако да се тешко може говорити о супкултурама младих које обележавају ово време”, каже Милена Драгићевић-Шешић, наводећи примере покрета Наши у Русији и Образ у Србији, који имају неке од карактеристика„супкултурног”, али истовремено имају и значајну подршку дела безбедносних и полицијских структура, тако да њихов„отпор” систему чак није ни декларативне природе.

Милена Драгићевић-Шешић каже да су супкултуре младих шездесетих и седамдесетихгодина биле много више лево оријентисане, у отпору естаблишменту, малограђанским конвенцијама, родитељскојкултури, док су данашње групације младих више десно оријентисане, у отпору, једним делом, на глобализам савременог света (који је по себи десне оријентације), тако да њихов „други” није стварно онај који има моћ – већ је други често управо маргиналац, емигрант, Ром, дакле најчешћеграђанин друге вере и нације.

У рејву нема отпора

Социолози наглашавају да се супкултурни стилови препознају по музици, одевању, сленгу и ритуалима. Београдски Дом омладине и Студентски културни центар су институције које су пре свега концертима подстицале профилисање одређених супкултурних појава. Драган Амброзић, уредник музичког програма Дома омладине, стиче утисак да се у Србији музици придаје већа важност када је у питању лично самоодређење, него у многим другим срединама.

Колико у данашњем глобализованом свету супкултуре имају простора за аутентичност?

На ово питање Милена Драгићевић-Шешић одговориће да су поп култура, МТВ и други медији успели да искористе конзумеризам као основу постојања и разликовања, препознају шта има потенцијал да постане тренд, тако да супкултура ни не успе да се као таква развије, а већ постаје „мода” и већ налази свој израз у роби која ћеозначити њен стил. То је интензивним убрзањем кренуло већ од панка, па нитехно супкултуре, ни рејв, нису ни успели да се дефинишу као „отпор”, већ суодмах постали машине за зарађивање новца у оквиру „креативних индустрија”.

„Чињеница је да индустрија покушава све више кроз вешто брендирање да уђе у систем кодова и комуникацију супкултура, покушавајући да прода нешто као „cool”. Међутим, те маркетиншке стратегије се брзо излижу – млади су већ одрасли у новом, глобализованом окружењу и препознају лажне супкултурне кодове једнако брзо као што смо ми некада препознавали свако фолирање”, каже Амброзић.

Славна Мартиновић, модна дизајнерка и костимограф, каже да је у сфери моде на делу нека врста бруталног преузимања визуелног идентитета супкултура од стране поп музике.

Опљачкана супкултура

„Пример су певачице које виђамо на МТВ. Бритни Спирс је на самом почетку била одевена у секси school girl маниру по узору на супкултурни правац харајаку девојчица. Сада је можемо видети у исцепаним мрежастим чарапама како се њише око шипке, преузимајући нови идентитет девојке која излази у неки андерграунд клуб у Лос Анђелесу или Њујорку. Визуелни идентитет певачице Пинк варира од дарк и готик, преко хип хоп, до стила певачице „Мулен ружа”. Њихов визуелни идентитет, међутим, нема никакве везе са музиком коју оне изводе. Публика којој се оне обраћају, млади између 12 и 16 година, преузимају тај стил док певају слатке мелодије без икаквог бунтовног садржаја. Несрећни припадници опљачканих супкултура остали су скоро наги. Бунт је насамарен – каже Славна Мартиновић, истичући да стил младих људи на београдским улицама ипак има субверзивну вредност у околностима када их са свих насловних страна и ТВ канала вребају жене великих попрсја и хируршки модификованих усана у дискутабилним стајлинзима.

Педесетих година прошлог века теоретичари су заступали став да супкултуре младих настају у нижим слојевима друштва, да би касније студентске покрете и културолошки отпор индустријском друштву, који се уобличио као хипи-покрет, често смештали у средњу класу.

Колико је данас витална теза о класној детерминисаности неке поткултурне групе младих?

– Наравно да одређене супкултуре имају јасне класне одреднице нарочитосупкултуре фудбалских навијача (из некадашње, транзицијом сасвимповређене, радничке класе), или супкултуре попут Образа (из обесправљенесредње класе), каже Милена Драгићевић-Шешић и додаје:

„Тешко ћете децу нових богаташа наћи међу супкултурама – имају довољноновца да студирају по светским колеџима, да путују на викенд у Србијуавионом из Енглеске или Швајцарске... Супкултуре се развијају из фрустрација –а фрустрације транзиционихгубитника су данас много веће од фрустрација младих средње класе шездесетих(која је тада у успону), и који се фрустрирани баналношћу живота својихродитеља опседнутих викендицама и белом техником – опредељују за хипипокрет.

Незапослена предграђа, а у Србији и читави градови, јесу простор незадовољства који се најлакше „лечи” организованим насиљем, па отуда толико супкултурних појава (не супкултура у правом смислу те речи), чији је стил у ствари агресија, а изражајно средство безбол палица, нож или пиштољ...

Када је реч о музичком опредељењу Драган Амброзић каже да однедавно можемо поново говорити о формирању једне нове средње класе, која се полако и несигурно издваја из масе бедних, а питање које се у том контексту поставља је шта ће бити музика те класе. „Турбо фолк сигурно не, нови рокенрол само донекле, као и електронска клупска музика. Биће то највероватније један умивени поп, доста заснован на МТВ R&B обрасцима, нека врста ’нове забавне музике’, предвиђа Амброзић.

– Не верујем да ће супкултура младих изумрети, само ће се формирати нове естетике и поткултуре које ће црпети визуелно и идејно из оних претходних, а онда се прилагођавати свом времену и друштву коме припадају. Неки људи су бунтовници, а неки нису. Све док је бунтовника, каже Славна Мартиновић, ови други ће морати да трпе или реагују на њихов бунт и то ће омогућити бескрајно формирање нових визуелних идентитета и интегрисање старих у главни ток.

 ------------------------------------------------------------------

Са мамом на истом концерту

Милена Драгићевић-Шешић: Проблем је у томе што је бејби бум генерација савладала тј. усвојила све дискурсе, и тако успевала да створи привид демократских платформи у којима за младе има места (јер су и сами усвајали вокабулар младих, па и данас, у шездесетој години, наступају често са тих позиција). Тиме су се замаглиле стварне разлике и младима, чини ми се, искомпликовало стварање сопствених позиција...

Како би то рекла моја деца – у твоје време није било шансе да се сретнеш са твојом мамом на истом концерту – данас, ви хоћете да сте у тренду, облачите се и понашате као да вам је 20 година.

Поента ту и јесте, да са малим изузетком музичких садржаја, данас и млади и стари учествују на исти начин у културном животу. Чита се иста бестселер литература: „Драгуљ Медине” је писан за све, чак је и „Хари Потер” писан тако да може да има „фанове” од деце до најстаријих... Чак је део „старије” публике спремнији на експеримент и иновацију, јер га то везује за младост, за шездесете у којима је то било норма (наравно у тзв. „елитном” културном кругу). Тако да савремена класична музика, савремена визуелна уметност, „захтевна” литература, у суштини и немају публику – до публику професионалаца, и то више старије но млађе генерације.

--------------------------------------------------

Судбина „рамонс” мајице

Славна Мартиновић: Једна cool „рамонс” мајица која је до пре десет година била нека врста ретро раритета, коштала сигурно 30 евра и коју смо морали да наручимо од некога да нам донесе са лондонског Камдена, сада се може купити у конфекцијским радњама за мање од десет евра без икаквог фетишистичког осећаја и уз сазнање да ту мајицу поседује још милион људи широм света од којих четвртина   вероватно не зна песму „Petcemetery”.