Интернет мења мозак

Да ли крстарење Интернетом мења наш мозак?

Неустрашиви морепловци (сурфери) на дигиталним таласима могли би једног дана да предводе нови друштвени поредак. Истраживачи са Калифорнијског универзитета у Лос Анђелесу, предвођени врхунским зналцем нервног устројства Гаријем Смолом, установили су да скитање по џунгли светске рачунарске мреже делује на мозак, зачудно побољшавајући способност брзог претраживања и разумевања чињеница, што увелико убрзава доношење одлука.

Обрада дигиталних података, наиме, преспаја нервна кола. Може ли се то назвати еволуцијом?

Гари Смол сматра да смо сведоци такве мене, а ново истраживање још једно је у низу сличних које то потврђује. У својој четвртој по реду књизи „iМозак (информатички): преживљавање технолошке промене савременог ума”, он пише да је технологија начинила крупан заокрет у томе како прикупљамо податке и општимо једни с другима уводећи нас у раздобље брзе еволуције која би на крају могла променити људски мозак какав познајемо.

„Људски мозак није, можда, био под толико брзим и бурним утицајем још од када је први човек открио како да употребљава оруђе”, упозорава дотични неуронаучник. „Како се мозак развија и помера своју жижу ка новим технолошким вештинама, полако се удаљава од темељних друштвених умећа”.

Неписмени за говор тела

Поједини делови мозга усавршили су се за нарочите задатке, ако се одређени понављају ти неуролошки мостови (синаптичке везе) јачају, а остали се запостављају, открило је испитивање спроведено на 24 корисника Интернета.

Тешкоћа искрсава када треба делати на више поља (тзв. мултитаскинг). У сталној и грозничавој потрази за новим чињеницама, сурфери муњевито уочавају, а то може изазвати стрес и оштећење нервних мрежа. Надвија се још једну опасност: занемаривање непосредних сусрета и веза с другим људима, што умањује интерперсонално сналажење и појачава неспособност читања говора тела и сличних знакова.

Уплив технологије на живчани колоплет у глави не би требало никога да изненађује. Пластичност мозга – способност да се мења као одговор на различите подстицаје – добро је позната. Професионални музичари имају више сиве твари у областима задуженим за планирање покрета прстију, а спортисти у подручјима која управљају координацијом руку и очију. Што више времена посветите одређеној радњи, ојачају нервни путеви за то задужени. Отуда има смисла у томе да би људи који обрађују сталан ток дигиталних информација имали више нерава посвећених филтрирању; али то није исто што и еволуција.

Да би увидели како нас то, можда, Интернет преспаја, истраживачи су најпре надгледали мозгове одраслих добровољаца док су претраживали на Интернету и поново када су читали страницу неког текста. У току крстарења светском мрежом испитаницима који су изјавили да је редовно користе у свакодневном животу двоструко више је искрило (сугнализација) у деловима одговорним за доношење одлука и сложено расуђивање у поређењу са учесницима који су јој се ограничено посвећивали. Налази (објављени у „Америчком часопису за геријатријску психијатрију”) указују да Интернет оснажује способност мозга да буде подстицан и да то укључује више области него читање одштампаног текста.

Најновије истраживање потврђују претходна која су показала да се познаваоци технологије одликују већом радном меморију (што значи да складиште и наново приступају већем броју информација за кратко време), да су вештији у учењу које се ослања на опажање (прилагођавају своју перцепцију света с променама информација) и да владају бољим моторним вештинама.

Дигитални урођеници и досељеници

Наведене разлике биће, вероватно, још дубље у следећим нараштајима јер су млађи више изложени технологији у раној доби него старији. Гари Смол то назива „можданим јазом”. С једне стране, „дигитални урођеници”, како их он именује (никада нису живели у свету без електронске поште и кратких порука – SMS), користе своје надмоћне сазнајне (когнитивне) моћи у доношењу брзих одлука и баратању вишеструким изворима чулних улазних надражаја. С друге стране, „дигитални досељеници” (постали су свесни савремене технологије након што су им у мозговима учвршћене неуронске везе) бољи су у тумачењу израза лица него у крстарењу привидним (сајбер) пространством.

Мозак потоњих обучен је другачије и за дружење и за учење, решава задатке корак по корак и посвећује се само једном у датом тренутку. Зато такви уче поступно и темељно и настоје да што тачније обаве посао. Али остаје да се види према којем скупу вештина ће природни одабир показати наклоност.

За почетак, нема разлога да се верује да ове две врсте понашања једно друго искључују. Проучавање из 2005. обелоданило је, заправо, да су млади који су проводили највише времена заокупљени високом технологијом истовремено проводили највише времена с породицом и пријатељима. А сам Гари Смол наглашава да су „дигитални урођеници” и „дигитални досељеници” у стању да управљају сопственим нервним колима – убирући сазнајне благодети од савремене технологији и негујући вајкадашње друштвене вештине; једноставно одвајајући време и за једно и за друго.

Сведоци смо да савремене технологије и умећа које негују напредује брже него ми сами. Не зна се да ли ће будуће рачунарске игрице, умрежене заједнице и слична достигнућа изискивати мање или више устаљених вичности и начина учења на чије смо неговање потрошили еоне.

Многи пишу да су деца у једној, а зрели људи у другој земљи, сликовито описује ове промене Џејмс Џи, професор лингвистике на Универзитету Висконсин-Медисон.

Како ће изгледати будући мозак, може се само претпоставити. Извесно је да ће се у следећем поколењу до врха лако пробијати појединци који су овладали и технолошким и међуљудскин вештинама.