Када неко коме верујемо почне да нас малтретира

Анонимност предаторима на друштвеним мрежама омогућава да на различите начине и под различитим идентитетом приђу жртвама. Манипулативни су и стрпљиви. – На мрежама своју жртву проналазе тако што пошаљу поруку у етар. И неко ко је несрећан, ко има проблем, ко је рањив... прихвати ту комуникацију, јер му треба разумевање – веће од оног које има у свом окружењу. А онда ти предатори вешто воде „игру”. Постоји форензика реченица које они изговарају/пишу, која нам указује да тачно знају шта треба да кажу. Обично се представљају као неко ко је по годинама сличан потенцијалној жртви. Пружају јој сигурност и разумевање. Не морају да се прикажу да су девојчица, ако је на пример потенцијална жртва девојчица. Могу да „глуме” дечака, у сличној животној ситуацији. Управо око тог „заједничког” проблема прави се копча на којој се гради однос. Када се тај однос поверења изгради, онда се креће са бенигним коментарима. Примера ради: што ти је лепа коса, па лепе су ти очи, нокти… – каже Биљана Лајовић, психолог који је учествовао у изради приручника о дигиталном насиљу Министарства просвете.

Предатори могу да поставе било коју слику, јер је то све могуће у оквиру дигиталних технологија.

–И деци и одраслима треба рећи да не комуницирају преко друштвених мрежа са особом коју не познају. Тинејџери лако прихватају познанства, могу да буду лаковерни и нису довољно опрезни – објашњава Лајовићева.

А онда се, нажалост, догоди да неко коме су веровали почне да их малтретира. У таквим ситуацијама се код жртве јавља низ различитих психолошких манифестација.

– Онај ко трпи насиље почиње да се осећа несигурно, узнемирено, у зависности до ког степена је то узнемиравање стигло може да се јави и анксиозност. Може да дође и до поремећаја апетита, сна, комуникације са другима или одраслим или вршњацима. Или је комуникација појачана и промењена или се повлаче у себе. Некада долази и до депресије. Дешава се и да се та деца осамљују, склањају се са телефонима од других, праве двоструке шифре, да им случајно неко не би ушао у систем и открио шта се дешава. Један разлог је срамота, а други што не желе да секирају родитеље – каже она и истиче да код деце долази и до промене у успеху у школи, промене пажње и пада концентрације.

(Срђан Печеничић)

Промена успеха у школи и однос са другом децом велики је индикатор да се са дететом нешто дешава. Важно је да тада обавезно реагују и наставници и родитељи. Да проблем уоче на време и да заједнички интервенишу. А не једни у клин – други у плочу, што се неретко, како каже наша саговорница, дешава.

– За савремене технологије карактеристична је анонимност. А анонимност руши кочнице, па се дешава да се деца која су мирна, стидљива и повучена у школи на друштвеним мрежама понашају потпуно неприхватљиво. Измишљају, фабрикују приче и постављају их на мреже – прича Лајовићева.

А извући се из целе ове мреже није нимало лако. И опоравак је дуг и тражи много стрпљења.

– Увек је добро да се обрате стручњаку за помоћ. Некада су последице потиснуте и нису видљиве одмах. Чак можда ни тој особи која трпи насиље на почетку није јасно о чему је реч. Затим да се ради на враћању поверења у људе, јер они који трпе насиље изгубе поверење у друге. У томе им много могу помоћи блиски људи. Потребно је и оснажити личне капацитете да се то превазиђе. Једна од важних ставки је да се жртва врати у редован колосек живота, а не да се повлачи. Када је реч о деци, ту су важни и родитељи и школа. Да буду синхронизовани са стручњацима. Важно је радити на ослобађању од осећања кривице. Зато је битно информисање и тражње различитих садржаја који су интересантни деци. Многи родитељи сматрају да је дете безбедно ако седи у кући и држи телефон у руци. А то никако није тачно, јер савремене технологије осим добрих страна носе и различите изазове и опасности тако да треба бити веома опрезан – напомиње Лајовићева.