Где почиње идентитет

7. ГФФ

Ел Гуна – Џајлан Ауф, награђивана египатска сценаристкиња и редитељка, али и некадашњи слободни продуцент вести и документарних филмова у више међународних продукција и дугогодишњи асистент режије у многим филмовима славних редитеља, после успеха краткометражног „Напунивши десет” сада је публици представила свој дугометражни играни првенац „Неизбежно путовање до проналажења венчанице” са којим се такмичи на 7. ГФФ.

У разговору за „Политику” ова талентована ауторка говори о махнитој потрази филмске јунакиње Варде за венчаницом уочи саме церемоније венчања које се претвара у путовање самооткривања и изазова везе са Каиром и сопственим идентитетом...

Одакле је дошла идеја за овакву причу о проналажењу праве венчанице, из вашег личног искуства можда?

Дефинитивно постоји и мало личног искуства. Већ сам прошла овакво путовање, али сам овакве ствари пре свега упознала током рада телевизијских репортажа и документарних филмова. Снимала сам за један инострани канал о венчањима и невестама у Египту из различитих слојева друштва у време финансијског и економског колапса и ту сам се сусрела са различитим хтењима и судбинама, али је увек испливавало да је питање венчанице било врло важно.

Зашто та бела хаљина много значи у различитим класама и различитим културама и различитим земљама?

Покушавам на то да одговорим у филму, мада он говори о Египту и Египћанкама. Оно што се открива јесте да што више проблема и великих снова младенке имају то је значај венчанице већи јер она представља много више од обичне одеће. Не ради се само о лепоти хаљине већ и о умањивању великих снова. На крају дана све то се своди на нешто материјалистичко и једноставно. Постоји ли довољно новца да се купи венчаница из снова? Осећај достигнућа који ове жене добијају само од венчанице између свих тих финансијских изазова и разочарања које младе даме доживљавају врло је упечатљив. Постоји наравно и културни аспект иза свега тога, јер штошта, па и сама свадба, зависи од чињенице којој класи припадаш.

Видимо да ваша јунакиња на крају дана ипак увиђа да није смак света?

Да, и то је заправо и тема филма. Дакле, ви трчите за нечим, али морате заиста да схватите да је много веће питање где почиње ваш идентитет и где се завршава. И како се носити са друштвеним притиском око вас током изражавања онога што заиста као млада жена желите.

С једне стране, ваш филм је веома комичан, а с друге може бити и тужан уколико се помисли да после принцезине беле хаљине следи и „затвор” брака?

Сањар сам по природи и у сценарију сам желела да Вардин однос с њеним вереником и будућим супругом буде леп и романтичан. У овом филму брак није тема, већ разне врсте притисака и успона и падова пред венчање. Комичност коју помињете највише извире из постојања тог важног филмског лика а то је сам град Каиро. Спектар људи који тамо живи је невероватан и сви знамо како је тешко живети и кретати се у тако великом граду са тако бројном популацијом. Али, некако сви као заједничко деле тај смисао за хумор. Што се више суочавају с проблемима, то у људима расте смисао за комику и хумор. То никада нисам видела ни у једном другом делу света. И све је то попут каквог отрцаног фолк-џеза с толико буке, свађа и смеха усред хаоса и катастрофе. Међутим, усред хаоса и непрестане буке града људи некако пронађу мелодију и сопствени ритам.

У тој свеопштој буци ваша јунакиња треба да пронађе сопствени глас?

Да, и она и њена другарица, а њих две су међусобно толико различите. Проналажење сопственог гласа и става не само у личном животу већ и у друштву веома је важно. Моја бела хаљина је дошла тек пошто сам пронашла свој глас. Варда је стално пред изазовима и тражећи венчаницу путује до самоспознаје самовредновања.

И ви сте стално пред изазовима да пронађете свој глас у свету египатског филмског стваралаштва што није лако?

Увек ово кажем, наслов овог филма је „Неизбежно путовање до проналажења венчанице”, а то моје путовање трајало је више од четири године. Толико дуго је настајао овај филм. Тешко је доћи до филма било да сте жена или мушкарац, а још теже ако радиш филм у коме мушкарац није главна тема. Било је то веома тешко путовање, али сам имала срећу да нађем продуцента који је веровао у мене. Значи, срећа и тежак и напоран рад и велика страст од почетка до краја. Филмско стваралаштво је као маратон, захтева истрајност и проналажење сопственог гласа у великој филмској какофонији.

Друштво у којем живите је и даље прилично патријархално. Како у њему опстати као жена стваралац?

У мом случају дефинитивно врло добро. Радила сам пуно као помоћник редитеља на филмовима, стицала искуство и познанства, а оно што ме чини срећном јесте чињеница да има све више жена редитеља, чак и директора фотографије. Треба подржавати женске наративе у филму.

Постоји толико много добрих уметница, филмских стваралаца, писаца, глумица, али увек добијате исти аргумент да је веома тешко продуцирати филм са женама јер ко ће то да гледа? Продуценти више желе блокбастере са мушкарцима. Ствар је у томе да морате покушати да бисте маневрисали око овога. Поносна сам на то што су у овом мом првом дугометражном играном филму многи чланови екипе биле жене.  И биле су одличне. Ефикасне, оријентисане на детаље. У крајњем случају „Неизбежно путовање до проналажења венчанице” говори и о сестринству и о томе да је једини начин да се нешто постигне кроз осећај сарадњу без обзира на разлике. А Варда и њена другарица. толико карактерно различите, истовремено су у чврстој сестринској заједници. Женски живот је увек посебан.