Узгајивач белих мангулица још чека подршку државе

Добрица – Чека пољопривредник Јанош Шош две године да му на рачун легну субвенције државе за запат беле мангулице. Сточар и пионир држања ове расе свиње у Србији упоран је већ 30 година да одржи генетски ресурс свиње која је тек последње деценије „ушла у моду”. Новац би, каже, требало да стигне по два основа – 17.000 динара за свако грло квалитетног приплодног материјала, а и по свакој крмачи му припада још 15.000 динара.

„Сад ви рачунајте шта би то значило. Зато сам размишљао да бројчано стање смањим, али се мислим – вредан је то генетски, па и државни ресурс, јер се запат ради по плану службе селекције и шкартира све оно што не одговара стандардима, па ово јесте база да се мангулица шири даље. А о томе се много прича, али, бар на овом терену, ништа не ради. Тако код мене долазе људи појединачно, највише из Војводине, узму грло-два највише у покушају да заснују своју производњу и све то заједно је без стратегије”, прича Јанош, додајући да се посао свео на љубав и да се сачува од старина оно што се може, јер његове свиње вуку порекло и педигре још од Дунђерских из Хајдучице и времена од пре Другог светског рата.

Он једва „одржава” неколико година бројчано стање у уматиченом јату од 11 прасади која су највише у кочини, и још тридесетак одраслих крмача и нераста у тору на отвореном. Храни и краве сименталке, чувене добрићке ћурке а и живина слободно трчи по авлији, док кобиле липицанерке држи „за своју душу”. Највише се, додаје, за оно што гаји интересује „седма сила”, па поред „кукњаве” буде и лепих прича, али само из прошлих времена, када је а свака друга кућа држала беле мангулице. Сада је у селу усамљен, јер је од око 600 комада књига спала на – њега, а и он кад рачуницу сведе – није добро.

„Испашће да се ми одгајивачи стоке стално нешто жалимо, али све је наопачке у овом нашем послу. Требало би занављати расу увозом из Мађарске, али то струка не дозвољава. Зато тапкамо у месту, а ова свиња не може ни у конзумну, у свињокољ, јер је под контролом департмана за сточарство Пољопривредног факултета у Новом Саду. Зато овакав узгој, бар за сада, нема рачунице. Једино нас је срећа погледала да нас је заобишла епидемија куге свиња, мада видим да се опет појављује. Ту смо стално на опрезу и строго поштујемо препоруке”, каже газда Јани, па подсећа да има и трећа, највећа мука – борба са временом.

Мангулица, па још бела, посебна је сорта, јер спада у масне свиње, извор корисног холестерола, омега шест киселина и којечега другог, али је зато није лако ни правилно отхранити. Шош напомиње да је то свиња која троши више кукуруза, траве и детелине, дуже се тови, а принос је мањи и ако се на време не прода – једе сама себе. Кад товљеник пређе 120 килограма, иде у другу класу, кад дође до 150, нико га неће. Свиња једе све више, па је ту и четврти проблем. Уцењују овдашње одгајиваче и убијају цену накупци, јер нема више великих прерађивача на овом терену, попут „Баната” из комшијског Банатског Карловца. Зато је он ушао и у скромну прераду, загледан у све већу популарност меса, а пре свега прерађевина од мангулице, али трошкови зараду сустижу.

„Својевремено сам био рад да повећам бројно стање у обору, али сам остао на ветрометини, јер се код нас не увиђа значај оваквог запата. Држава би морала и нас ентузијасте да подржи и определи се да ли је ово што радимо стратешка ствар. Да је обећаних пара, храну бисмо куповали на време, а не када је нема ни за лек, па је прескупа. Треба нахранити пуне штале, пашњаци, којих је све мање, остали су и ове сезоне суви, а дажбине за службу селекције се морају платити на време. Запати који још једини чувају генетски материјал беле мангулице требало би да буду позлаћени, а не да се тај посао третира као хоби”, закључује Јанош Шош, пољопривредник из јужнобанатске Добрице.