Оставка и одговорност

Специјално за „Политику”
Свако треба да ради свој посао, а посао професора уставног права је да објашњава уставноправне појмове који су, чини се, сасвим изгубили на значају или су попримили нека наопака значења. Такав је случај и с појмом одговорности. Поред владавине права, појам одговорности је један од оних који су се (зло)употребом највише отрцали, али се ипак нису потрошили. Тако ће носиоци власти да се позивају на одговорност, а опозиција да позива на одговорност. Обе стране одговорност схватају на свој начин. Реч одговорност много значи, а мало кошта. Носилац функције професионалац због наводне одговорности бориће се по сваку цену за функцију. Опозиционар професионалац ће се борити за власт ванинституционално, јер би ваљда, у случају да на власт тако дође, престала обавеза преузимања и њеног институционалног терета – одговорности. Између те две крајности наше политичке стварности налази се уставно право.

А уставно право још каже, мада се и у тој дисциплини штошта променило, да је парламентарна влада политички систем у којем је влада коју бира парламент на првом месту њему и одговорна. Одговорност владе пред парламентом, а посредно, пред народом на следећим изборима, јесте политичка. Влада, дакле, одговара парламенту за политику коју утврђује и води. И санкција је политичка. Влада која не ради добро биће санкционисана било у парламенту, изгласавањем неповерења (што се у савременом парламентарном систему доста ретко дешава), било на следећим парламентарним изборима. Уставно право, премда је, још једном понављам, прихватило многе новотарије, не познаје „уличну” одговорност владе.

Какав је случај с министрима? Поред тога што они одговарају као чланови владиног колегијума парламенту, они одговарају и појединачно. То је индивидуална одговорност. Министар политички одговара: 1) за одлуке у чијем је доношењу учествовао као члан владе; 2) за акте шефа државе које је премапотписао (код нас институт премапотписа не постоји); 3) за руковођење својим управним ресором. Санкција за лош рад министра, по било којем од наведених основа, јесте разрешење од дужности. Санкцију, по правилу, „изриче” парламент. Изузетно, то чини председник владе у систему у којем је он и поставио министра (на пример, у Немачкој).

Министар, међутим, може поднети и оставку. Оставка се јавља „као корелатив одговорности коју сносе носиоци јавних функција” (М. Јовичић). То је лични чин носиоца функције, израз његове слободне воље да напусти функцију из личних разлога који се нису могли унапред предвидети. Правна последица подношења оставке је престанак функције пре истека времена, као и у случају разрешења, али је до ње дошло, правно гледано, искључиво вољом носиоца функције.

Важно је, међутим, нагласити да је политичка одговорност министра за руковођење ресором изузетно широка. Она далеко превазилази одговорност у кривичноправном смислу (одговорност за кривично дело извршено у вршењу функције) или у грађанскоправном смислу (одговорност за проузроковану штету при вршењу функције). Она је чак шира и од морално-политичке одговорности, јер се оставка може поднети и из чисто моралних разлога. У том случају, реч је о унутрашњем осећају носиоца функције да се десило нешто што је, на пример, могло да угрози или угрозило његов лични углед (у савремено доба друштвених мрежа, ово се сигурно изобичајило) или да се десила нека околност у вези с његовом функцијом која, по његовом схватању моралности, налаже да он поднесе оставку. Један део јавности данас не верује у такве мотиве подношења оставке, односно у слободно изражену вољу таквог личног чина. Најлакше је рећи: морао је да поднесе оставку, био је принуђен или поднео је оставку да би се склонио и отишао на неко друго место.

Не спорим да има примера из наше политичке праксе који дају основа да се овако размишља, као и још више оних где је оставка изостала, а требало је да буде поднета. Оставком, поготово кад се она подноси с високе јавне функције, шаље се и једна шира порука друштву: да функција није привилегија нити субјективно право, ни имовина која се стиче „страначким” одржајем нити наслеђивањем, него да је то на првом месту одговорност. И што је функција виша, одговорност је већа и шира и мање се везује, или се уопште не везује, за личност и конкретан рад носиоца функције. То је одговорност за функцију као такву, за одређене некад сасвим непредвидљиве, али изразито негативне догађаје и исходе, штавише, и одговорност за пропусте других, не само актуелних, подређених, него и бивших носилаца функције и њихових сарадника који су се „провукли”. Ако се функција не наслеђује, та одговорност се и те како наслеђује.

Оставку ће најчешће, иако су такви случајеви у нашој политичкој пракси одувек изузетни, најпре поднети појединци који раде, јер такви и греше, па сходно томе, спрам висине своје функције, сносе одговорност и за себе и за друге. И они су највише свесни тога.

Не коментаришући разлоге, које је министар Горан Весић прекјуче окарактерисао пре свега као моралне, ја бих рекао да се у тој оставци стекао управо онај најшири основ одговорности, који укључује и нерад или пропусте других, пређашњих, а не, или бар не искључиво, садашњих. Она је стога, са становишта уставног права, један сасвим исправан и логичан политичко-правни чин. Са становишта друштвене одговорности, желим да верујем да ће она макар мало допринети да развијемо свест о правом поимању одговорности – оном који за велике несреће неће пре истраге и без доказа оптуживати и осуђивати увек појединце, ма колико они јесу, или се неким неодговорним чиниоцима чинило да јесу, (све)моћни.

Редовни професор Правног факултета Универзитета у Београду