Ostavka i odgovornost

Specijalno za „Politiku”
Svako treba da radi svoj posao, a posao profesora ustavnog prava je da objašnjava ustavnopravne pojmove koji su, čini se, sasvim izgubili na značaju ili su poprimili neka naopaka značenja. Takav je slučaj i s pojmom odgovornosti. Pored vladavine prava, pojam odgovornosti je jedan od onih koji su se (zlo)upotrebom najviše otrcali, ali se ipak nisu potrošili. Tako će nosioci vlasti da se pozivaju na odgovornost, a opozicija da poziva na odgovornost. Obe strane odgovornost shvataju na svoj način. Reč odgovornost mnogo znači, a malo košta. Nosilac funkcije profesionalac zbog navodne odgovornosti boriće se po svaku cenu za funkciju. Opozicionar profesionalac će se boriti za vlast vaninstitucionalno, jer bi valjda, u slučaju da na vlast tako dođe, prestala obaveza preuzimanja i njenog institucionalnog tereta – odgovornosti. Između te dve krajnosti naše političke stvarnosti nalazi se ustavno pravo.

A ustavno pravo još kaže, mada se i u toj disciplini štošta promenilo, da je parlamentarna vlada politički sistem u kojem je vlada koju bira parlament na prvom mestu njemu i odgovorna. Odgovornost vlade pred parlamentom, a posredno, pred narodom na sledećim izborima, jeste politička. Vlada, dakle, odgovara parlamentu za politiku koju utvrđuje i vodi. I sankcija je politička. Vlada koja ne radi dobro biće sankcionisana bilo u parlamentu, izglasavanjem nepoverenja (što se u savremenom parlamentarnom sistemu dosta retko dešava), bilo na sledećim parlamentarnim izborima. Ustavno pravo, premda je, još jednom ponavljam, prihvatilo mnoge novotarije, ne poznaje „uličnu” odgovornost vlade.

Kakav je slučaj s ministrima? Pored toga što oni odgovaraju kao članovi vladinog kolegijuma parlamentu, oni odgovaraju i pojedinačno. To je individualna odgovornost. Ministar politički odgovara: 1) za odluke u čijem je donošenju učestvovao kao član vlade; 2) za akte šefa države koje je premapotpisao (kod nas institut premapotpisa ne postoji); 3) za rukovođenje svojim upravnim resorom. Sankcija za loš rad ministra, po bilo kojem od navedenih osnova, jeste razrešenje od dužnosti. Sankciju, po pravilu, „izriče” parlament. Izuzetno, to čini predsednik vlade u sistemu u kojem je on i postavio ministra (na primer, u Nemačkoj).

Ministar, međutim, može podneti i ostavku. Ostavka se javlja „kao korelativ odgovornosti koju snose nosioci javnih funkcija” (M. Jovičić). To je lični čin nosioca funkcije, izraz njegove slobodne volje da napusti funkciju iz ličnih razloga koji se nisu mogli unapred predvideti. Pravna posledica podnošenja ostavke je prestanak funkcije pre isteka vremena, kao i u slučaju razrešenja, ali je do nje došlo, pravno gledano, isključivo voljom nosioca funkcije.

Važno je, međutim, naglasiti da je politička odgovornost ministra za rukovođenje resorom izuzetno široka. Ona daleko prevazilazi odgovornost u krivičnopravnom smislu (odgovornost za krivično delo izvršeno u vršenju funkcije) ili u građanskopravnom smislu (odgovornost za prouzrokovanu štetu pri vršenju funkcije). Ona je čak šira i od moralno-političke odgovornosti, jer se ostavka može podneti i iz čisto moralnih razloga. U tom slučaju, reč je o unutrašnjem osećaju nosioca funkcije da se desilo nešto što je, na primer, moglo da ugrozi ili ugrozilo njegov lični ugled (u savremeno doba društvenih mreža, ovo se sigurno izobičajilo) ili da se desila neka okolnost u vezi s njegovom funkcijom koja, po njegovom shvatanju moralnosti, nalaže da on podnese ostavku. Jedan deo javnosti danas ne veruje u takve motive podnošenja ostavke, odnosno u slobodno izraženu volju takvog ličnog čina. Najlakše je reći: morao je da podnese ostavku, bio je prinuđen ili podneo je ostavku da bi se sklonio i otišao na neko drugo mesto.

Ne sporim da ima primera iz naše političke prakse koji daju osnova da se ovako razmišlja, kao i još više onih gde je ostavka izostala, a trebalo je da bude podneta. Ostavkom, pogotovo kad se ona podnosi s visoke javne funkcije, šalje se i jedna šira poruka društvu: da funkcija nije privilegija niti subjektivno pravo, ni imovina koja se stiče „stranačkim” održajem niti nasleđivanjem, nego da je to na prvom mestu odgovornost. I što je funkcija viša, odgovornost je veća i šira i manje se vezuje, ili se uopšte ne vezuje, za ličnost i konkretan rad nosioca funkcije. To je odgovornost za funkciju kao takvu, za određene nekad sasvim nepredvidljive, ali izrazito negativne događaje i ishode, štaviše, i odgovornost za propuste drugih, ne samo aktuelnih, podređenih, nego i bivših nosilaca funkcije i njihovih saradnika koji su se „provukli”. Ako se funkcija ne nasleđuje, ta odgovornost se i te kako nasleđuje.

Ostavku će najčešće, iako su takvi slučajevi u našoj političkoj praksi oduvek izuzetni, najpre podneti pojedinci koji rade, jer takvi i greše, pa shodno tome, spram visine svoje funkcije, snose odgovornost i za sebe i za druge. I oni su najviše svesni toga.

Ne komentarišući razloge, koje je ministar Goran Vesić prekjuče okarakterisao pre svega kao moralne, ja bih rekao da se u toj ostavci stekao upravo onaj najširi osnov odgovornosti, koji uključuje i nerad ili propuste drugih, pređašnjih, a ne, ili bar ne isključivo, sadašnjih. Ona je stoga, sa stanovišta ustavnog prava, jedan sasvim ispravan i logičan političko-pravni čin. Sa stanovišta društvene odgovornosti, želim da verujem da će ona makar malo doprineti da razvijemo svest o pravom poimanju odgovornosti – onom koji za velike nesreće neće pre istrage i bez dokaza optuživati i osuđivati uvek pojedince, ma koliko oni jesu, ili se nekim neodgovornim činiocima činilo da jesu, (sve)moćni.

Redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu