Живот пред буктињом рецесије

Када скицира портрет особе која има највећи страх да ће остати без посла, др Јелена Влајковић, психолог и професор менталне хигијене на Филозофском факултету Универзитета у Београду, истиче да je реч о средовечном човеку, који има средњу стручну спрему и налази се на платном списку неког свеже приватизованог предузећа или великог производног система пред којим је неизвесна будућност.  

„Листајући странице наше блиске прошлости суочавамо се са живим сликама сећања на године хиперинфлације, санкција и осиромашења квалитета живота у свим његовим димензијама. Када се такве стресогене ситуације репризирају у релативно кратком временском периоду, могу да представљају озбиљну претњу нашем менталном здрављу”, истиче наша саговорница.

Ми у нову економску кризу сада улазимо потпуно истањених џепова и још тањих нерава, изневерених очекивања и ошамарених надања. Лоша економска ситуације више није колатерална штета погрешне државне политике према којој је био уперен бунт народа, већ је светски тренд, за младе више не постоји могућност бекства на богати Запад, јер баук економске кризе кружи целом планетом. Кратак предах од економских, социјалних и политичких турбуленција створио је наду у бољу будућност – људи су почели да дижу кредите и да планирају свој живот неколико година унапред, а сада су суочени са претњом да   њихови животни планови изгоре у буктињи рецесије.  

„Највећу претњу менталном здрављу наше нације представља чињеница да су у нашој земљи истрошене не само материјалне већ и психолошке резерве. Од жена које су током деведесетих година правиле тзв. ратне колаче, ишле у Мађарску да би нахраниле породицу и претварале се у финансијске виртуозе, све чешће чујем изјаве типа ’не могу да замислим да кроз то поново пролазим’. Многи ће на губитак посла реаговати депресијом, а депресија је најгора могућа реакција на ову ситуацију, јер могућност губитка посла захтева појачану животну активност. Ако се током деведесетих година на улицама продавао бензин, плашим се да ће се сада на тезгама продавати бенседин”, упозорава Влајковићева.

Она објашњава да у речнику економских термина губитак посла означава губитак материјалне сигурности, али на психолошком плану отказ је синоним за губитак самопоуздања, самопоштовања и осећања сигурности, а ова осећања чине „каријатиде” менталног здравља. Влајковићева процењује да се у психолошко најнезавиднијој позицији налазе они који су током деведесетих година имали тридесет или четрдесет година, оснивали породицу и борили се за њихов биолошки опстанак. Они се данас налазе на прагу трећег животног доба и први су у „реду” за отказ – њих сваки приватник жели да се отараси. Међутим, они и даље носе породицу на својим плећима – брину о деци на школовању и о родитељима који тешком муком храмљу кроз старост.

Социјалне анализе из деведесетих година потврђују да се слабији пол јаче и успешније борио са кризом и немаштином, а наша саговорница истиче да су жене мање трауматично прихватале губитак посла јер је тежиште њихове самоактуелизације породица. „Због тога женама није било тешко да раде било који посао да би задовољиле основне и проширене потребе своје деце – докторке су спремале станове, професорке су радиле као бебиситерке, а жене инжењери су на тезгама продавале кинеску робу. Мушкарци су хтели да раде – али искључиво посао у својој струци, јер слика о себи коју мушкарац има укључује професионалну афирмацију. Када се жена нађе у кризној ситуацији или на животној ’или – или’ клацкалици, она увек предност даје опстанку породице, а то су потврдиле и кризне деведесете”, истиче Влајковићева.

Иако је одговор на питање – ко у рукама држи најмоћнији психолошки штит и мач за борбу са неподношљивим осећањем беспомоћности која настаје после губитка посла – веома индивидуалан, Влајковићева каже да ће губитак посла у психолошком и социјалном смислу најбоље поднети особе које живе на социјалним маргинама – они и у претходној кризи нису имали проблем да шверцују храну, препродају бензин и бонове и баве се сивом економијом. Отказ ће најтеже поднети особе које уживају у удобности средње класе, провлаче пластичне картице у хипермаркетима и отплаћују кредите за стан, кола, летовања, зимовања и школовање деце.