Непостојеће општине

Тачно 1.584.304 грађана Србије нема свог представника у Скупштини Републике. Односно, 72 општине и града немају „свог” човека у у парламенту. То показује анализа састава Народне скупштине Србије коју је урадио Центар модерних вештина. Међу општинама без посланика највише је малих општина, али без представника у парламенту су и седишта округа, на пример Пирот као центар Пиротског округа, и регионални центри Горњи Милановац, Инђија, Сјеница, Ћуприја, Аранђеловац…

Пирот ни после парламентарних избора 2007. године није имао свог представника у парламенту. Три округа су представљена само посланицима из окружних центара – из Лесковца за Јабланички округ, из Ваљева за Колубарски и из Чачка за Моравички. С друге стране, Београдски округ има 84, Војводина 58 а остатак Србије само 108 посланика.

Тешко да се ишта друго и могло очекивати када је на снази пропорционални изборни систем. У њему се гласа за странке или, још тачније, за носиоца листе који је, скоро без изузетка, лидер партије. Он с партијском централом одређује ко ће се с листе наћи у Скупштини и при томе најчешће више рачуна води о резултатима у изборним јединицама и односима у странци него о томе да има „представника” за сваки део земље. Пропорционални изборни систем је на снази у Србији од 1992. године и он слаби везу бирачког тела и парламента, не само зато што се уместо за личности гласа за странке већ и зато што посланици имају императивни мандат, односно морају да заступају партију иначе могу да буду опозвани.

Милош Ђајић, председник УО ЦМВ, каже да иако посланик формално нема обавезу према средини из које је потекао, видљива је брига у парламенту о интересима сопствене општине. „Поставља се питање да ли је уопште могућ равномерни регионални развој када овако велики број општина нема могућност да преко својих представника учествује у одлучивању о државним пројектима на регионалном нивоу или расподели буџета.”

Ђајић каже да је промена изборног закона, а тиме и расподеле посланичких мандата, неопходна како би Скупштина реалније одражавала стварну слику Србије. „Странке имају дискреционо право да одлучују ко ће ући у парламент, а таква пракса је супротна пракси парламентаризма.” Он каже да се поставља питање коме се обраћају посланици. „У неким градовима посланици одређених дана примају грађане и из градова који немају посланика, па би странке требало то да уведу као правило.”

Јован Комшић, социолог политике, каже да је комуникација парламента с локалним срединама битна. „Да је у локалним срединама одлучивање децентралистичко не би било великих проблема. Али, у парламенту се одлучује о дистрибуцији око 80 одсто средстава па су све очи упрте у њега. Зато је битна комуникација с парламентом.” Он каже да су партије господари у парламенту. „Пропорцијални изборни систем је такав да партије кроз њега комуницирају с расположењем грађана и то је позитивно. Али негативно је давање енормне моћи партијским лидерима који после избора одређују ко ће бити посланик. Они су и у прилици да после избора одузму шансу некима из локалне средине да уђу у парламент. У неким рачуницама се тако изгубе читави региони, док је у Београду и Новом Саду енормна заступљеност. Ту је реч о сивим зонама моћи и награђивању оданих сарадника од стране лидера странке. Зато се наш парламент претвара у гладијаторску арену. Посланици се такмиче да се што више допадну грађанима. Тако добијамо видео политику.”

Сјеница са 27.970 становника нема свог посланика у парламенту. Нусрет Нуховић, председник Општине, каже да би волели да имају свог представника у парламенту. „На изборе смо изашли у коалицији и били трећи по изборним резултатима. Тутин и Нови Пазар имају своје представнике у Народној скупштини. То су Бајрам Омерагић и Есад Џуџевић са Листе за Санџак који заступају наше интересе.”

Нуховић каже да их садашњи изборни резултати не обесхрабрују. „То не значи да Сјеница на наредним изборима неће ући у парламент.” Он каже и да би сваки посланик требало да представља бираче. „На локалном нивоу би требало да се практикује комбиновани већинско-пропорционални систем или чак да буде само већински. То би било добро и за српски парламент. Важно је да Сјеница има свог посланика и надамо се да ће на следећим изборима нама припасти бар једно место у Скупштини.”

Све док Србија не буде реалније представљена у Скупштини моћи ће да се говори како је све што је значајно је у Београду (и у Новом Саду), да развијенији север господари неразвијеним југом земље, да Београд и Војводина владају Србијом.